Šta bi bilo kada bi Batajnica imala srednju školu?

1. Šta bi postojanje srednje škole donelo lokalnoj zajednici?

Batajnica je najveće naselje u opštini Zemun sa oko 34.169 stanovnika prema popisu 2022. godine, ali nema svoju srednju školu. Ovo znači da svake godine oko 400 mladih iz Batajnice nakon osnovne škole mora upisivati srednje škole u drugim delovima Beograda (Zemun, Novi Beograd, centar grada) ili okolini. Izgradnja mešovite srednje škole (sa gimnazijskim, ekonomskim i tehničkim smerovima) u Batajnici imala bi višestruke pozitivne efekte na različite segmente lokalnog života:

Uticaj na srednjoškolce (učenike)

Smanjeno vreme putovanja: Batajnički srednjoškolci dnevno gube i do dva školska časa na put do škole i nazad. Do najbližih srednjih škola moraju da putuju desetinama kilometara, ustajući vrlo rano i vraćajući se kasno. Lokalna srednja škola eliminisala bi duge dnevne migracije, oslobađajući učenicima to vreme za učenje, odmor i vannastavne aktivnosti. Manje iscrpljujuće putovanje značilo bi i više motivacije i koncentracije za školske obaveze.
Povećana sigurnost: Smanjio bi se rizik povezan sa svakodnevnim prevozom (saobraćajni rizici, loši vremenski uslovi tokom putovanja). Učenici bi bili pod manjim stresom jer bi školu pohađali u poznatoj sredini, blizu kuće. Takođe, druženje među vršnjacima iz istog kraja bilo bi olakšano – mladi bi gradili čvršću lokalnu mrežu prijatelja, što doprinosi njihovoj socijalizaciji i osećaju pripadnosti zajednici.

Uticaj na roditelje

Manji logistički napor: Iako je gradski prevoz za đake danas besplatan u Beogradu, roditelji batajničkih srednjoškolaca i dalje se suočavaju sa značajnim logističkim izazovima. Oko 2.000 učenika svakodnevno putuje u druge opštine, što zahteva rano ustajanje, precizno usklađivanje vremena i često dodatnu organizaciju. Lokalna srednja škola značajno bi pojednostavila svakodnevni raspored porodica, smanjila stres i omogućila roditeljima da lakše usklade obaveze sa poslom i porodičnim životom.
Manja briga i veći nadzor: Kada su deca blizu kuće, roditelji imaju veći mir – znaju da su im deca u lokalnom okruženju i da vreme posle nastave provode u svom naselju. Briga zbog dugih putovanja i potencijalnih opasnosti usput bila bi eliminisana, a roditelji bi lakše mogli da se uključe u školske aktivnosti (roditeljski sastanci, priredbe) jer je škola u komšiluku.

Uticaj na lokalnu zajednicu

Obrazovni centar kao mesto okupljanja: Srednja škola bi postala nukleus društvenog života mladih u Batajnici. Školske manifestacije (priredbe, sportska takmičenja, sajmovi znanja) odvijale bi se u samom naselju, što bi okupilo ne samo đake, već i roditelje i druge građane. Time bi se pojačala uključenost građana u dešavanja – lokalna publika bi mogla da prisustvuje školskim predstavama, izložbama učeničkih radova i slično.
Povezivanje okolnih naselja: Batajničku školu verovatno ne bi pohađali samo đaci iz Batajnice, već i iz okolnih mesta (npr. Ugrinovci, Busije, Nova Pazova i dr.). Tako bi škola postala regionalni centar obrazovanja i doprinela boljem povezivanju tih naselja. Mladi iz različitih krajeva bi se tu upoznavali i sarađivali, jačajući širu društvenu koheziju u opštini Zemun i okolini.

Uticaj na lokalnu ekonomiju

Nova radna mesta: Otvaranje škole značilo bi zapošljavanje značajnog broja ljudi. Procena je da bi škola sa, recimo, 600-800 učenika imala najmanje 50-70 profesora i nastavnika, plus stručne saradnike (pedagog, psiholog, bibliotekar), administrativno osoblje (sekretari, računovođe) i tehničko osoblje (domari, higijeničari, ložači). To znači desetine novih radnih mesta u samoj Batajnici – uglavnom za visokoobrazovane kadrove, što bi podiglo socio-ekonomski status naselja. Plate prosvetara u Srbiji kreću se od oko 86.000 RSD za nastavnika-početnika do 100.000+ RSD za one sa dugim stažom, što predstavlja stabilan priliv sredstava u lokalnu ekonomiju (kroz potrošnju tih zaposlenih u mestu).
Podsticaj za prateće usluge i biznise: Prisustvo srednjoškolaca stvorilo bi potražnju za različitim uslugama u Batajnici. U blizini škole bi se razvili knjižare, kopirnice, pekare, kiosci brze hrane, možda i kafići prilagođeni mlađoj populaciji. Ove radnje bi imale stalnu klijentelu od nekoliko stotina učenika svakog dana, što bi otvorilo i nova radna mesta u privatnom sektoru. Takođe, lokalni prevoznik bi i dalje imao ulogu ako neki đaci dolaze iz okolnih mesta, ali bi mnogi troškovi odlazili unutar lokalne zajednice umesto da se “izlivaju” ka gradu.
Zadržavanje stanovništva i razvoj: Kada naselje ima osnovne javne institucije poput srednje škole, manja je verovatnoća da će se mlade porodice odseliti. Naprotiv, može doći i do priliva – ljudi iz udaljenijih sela mogli bi se radije preseliti u Batajnicu kako bi im deca pohađala školu tu, umesto da idu u grad. To znači veću potražnju za stanovanjem, rast vrednosti nekretnina i dugoročno veći ekonomski razvoj Batajnice kao suburbanog centra.

Uticaj na kulturne i sportske organizacije

Saradnja i veća vidljivost: U Batajnici postoje kulturno-umetnička društva, biblioteka (ogranci), sportski klubovi i sl. Dolaskom srednje škole, sve ove organizacije dobijaju prirodnog partnera. Škola bi mogla zajednički sa lokalnim kulturnim centrom organizovati koncerte, pozorišne predstave, književne večeri u školskim prostorijama ili na otvorenom, čime bi kulturni život Batajnice oživeo. S druge strane, udruženja i klubovi bi u školi pronašli mlade talente – npr. lokalno KUD bi moglo da formira folklornu sekciju u školi, sportski klubovi (fudbal, košarka) da regrutuju članove kroz školska takmičenja.
Korišćenje infrastrukture: Školska sportska hala i tereni mogli bi se, van nastave, koristiti za treninge lokalnih sportskih timova ili rekreaciju građana. Učenici bi priređivali likovne izložbe, naučne sajmove ili humanitarne akcije na koje bi pozivali i širu javnost, čime bi se povećala vidljivost i posećenost lokalnih kulturnih dešavanja. Sve to gradi pozitivnu sliku Batajnice kao mesta gde se nešto dešava, umesto da mladi za svaki kulturni sadržaj moraju ići u centar grada.

Uticaj na identitet Batajnice

Veći stepen samostalnosti naselja: Imati srednju školu je pitanje prestiža i identiteta. Trenutno, uprkos svojoj veličini, Batajnica u očima mnogih deluje kao „spavaonica” koja zavisi od grada za sve više obrazovne potrebe. Otvaranjem srednje škole, Batajnica bi dokazala da ima kapacitet grada – to bi bio prvi srednjoškolski centar severozapadnog oboda Beograda. Građani bi dobili jači osećaj ponosa i pripadnosti, jer njihovo mesto više nije samo predgrađe već ima i svoj obrazovni identitet.
Smanjenje depopulacije i jačanje lokalnog patriotizma: Mnogi mladi, kada jednom odu u srednju školu u grad, počnu više vremena provoditi van Batajnice, što slabi vezu sa rodnim krajem. Ako bi se školovali u Batajnici, bili bi emotivno vezaniji za svoju zajednicu i veća je šansa da kasnije tu ostanu da žive ili se vrate nakon fakulteta. Škola bi negovala i lokalnu istoriju i tradiciju, što bi učvrstilo identitet Batajnice u okviru Beograda.
Politički i administrativni značaj: Postojanje srednje škole često je preduslov da jedno mesto dobije status opštine. Već godinama se govori o mogućnosti da Batajnica postane posebna gradska opština zbog broja stanovnika. Škola bi bila još jedan argument u prilog tome – pokazuje da naselje ima dovoljno mlade populacije i infrastrukture da se upravlja lokalno. U opštinama slične veličine (poput Mladenovca, Obrenovca u Beogradu ili Paraćina, Inđije van Beograda) srednja škola je standard; Batajnica bi se ovim svrstala rame uz rame sa njima po značaju.

2. Najbolji izbor obrazovnih profila za novu školu

Cilj planirane škole nije da zameni sve postojeće opcije koje batajnički osnovci trenutno imaju u Beogradu, već da pokrije najtraženije profile – one zbog kojih najveći broj njih trenutno putuje. Predlog je da škola bude mešovitog tipa, što znači da bi imala nekoliko različitih smerova pod jednim krovom (gimnaziju + stručne škole). Na osnovu interesovanja učenika i potreba tržišta rada, najracionalnija kombinacija profila bila bi:

Opšti smer gimnazije: Gimnazije su tradicionalno najpopularnije škole u Beogradu, jer pružaju najšire obrazovanje i najbolju osnovu za kasniji fakultet. Dve do četiri odeljenja gimnazije (npr. po jedno-dva odeljenja prirodno-matematičkog i društveno-jezičkog smera) omogućila bi najboljim đacima iz Batajnice da dobiju kvalitetno opšte obrazovanje u svom kraju, umesto da se upisuju u zemunske ili gradske gimnazije. Time bi se rasteretile i te škole, a lokalni odlični učenici bi imali podjednake uslove. Kasnije se mogu uvesti i specijalizovana IT odeljenja u sklopu gimnazije, što je trend u mnogim mestima – npr. Gimnazija u Mladenovcu je uvela IT odeljenje i odeljenje za sport, što je podiglo broj učenika sa 475 na 611 u par godina. Slično, batajnička gimnazija bi mogla ponuditi atraktivne programe (npr. informatičko odeljenje) da privuče i zadrži talente.
Ekonomska škola / poslovni smer: U gotovo svakom gradu srednje veličine postoji ekonomska škola ili smer za finansijsko-administrativne tehničare, jer za tim profilom postoji stalna potražnja. Mnogi učenici koji ne žele čisto teorijsku gimnaziju opredeljuju se za ekonomski smer kako bi stekli praktična znanja iz poslovanja, administracije, računovodstva, turizma i slično. Batajnica i okolina imaju dosta malih i srednjih preduzeća, banaka, službi – potreban je kadar ekonomskih tehničara, komercijalista, turističkih tehničara i slično. Otvaranjem bar jednog do dva odeljenja ekonomske škole, deca zainteresovana za ekonomiju i biznis mogli bi to da uče lokalno. Ovaj smer bi bio alternativa odlasku u velike ekonomske škole u Zemun ili centar (npr. Ekonomska škola u Zemunu je često prebukirana).
Tehnički smerovi (npr. elektrotehnički i mašinski): Tehnička zanimanja su takođe visoko na listi interesovanja osmaka. Poslednjih godina ogromno interesovanje vlada za elektrotehničke škole, posebno za profile poput elektrotehničar informacionih tehnologija. Predlaže se da nova škola uključi barem jedan četvorogodišnji tehnički smer, prioritetno u oblasti elektro-računarstva (IT smer). Time bi se iskoristio trend – mnogi batajnički đaci danas idu u ETŠ „Zemun“ ili škole u gradu za informatičke profile. Ako se takav smer ponudi u Batajnici, verovatno bi bio popunjen odličnim učenicima sa visokim bodovima. Pored toga, može se razmotriti i mašinski ili saobraćajni smer ako postoji lokalna potreba (Batajnica ima železničku infrastrukturu, blizu je aerodrom i industrijske zone, što bi moglo opravdati npr. smer tehničar drumskog saobraćaja ili mašinski tehničar za CNC obradu). U Srbiji generalno je veliko interesovanje i za medicinske škole, ali otvaranje medicinskog smera je teže jer zahteva specifičnu opremu i saradnju sa bolnicama. Zato je realnije da se Batajnica fokusira na tehničke profile koje može adekvatno da opremi, a zainteresovani za medicinu bi i dalje išli u specijalizovane škole u gradu.
Dualno i praktično obrazovanje (po potrebi): Ako u batajničkoj industrijskoj zoni ili okolini postoje poslodavci koji traže određene zanate, škola može razmotriti i dualna odeljenja u budućnosti. Za početak, međutim, fokus bi bio na četvorogodišnjim smerovima koji daju maturu i mogućnost studiranja, jer većina roditelja i đaka preferira tu opciju. Troipogodišnji zanatski smerovi (npr. za stolara, mehaničara, frizera) mogli bi se dodati ako se identifikuje dovoljan interes i ako bi škole u Zemunu preopteretile kapacitete – ali to ne bi bio prioritet prvih godina.

Raspodela upisnih mesta mogla bi okvirno da izgleda ovako: npr. 2 odeljenja gimnazije (60 učenika), 1 odeljenje ekonomskih tehničara (30 učenika), 1 odeljenje elektrotehničara za IT (30 učenika) i 1 odeljenje npr. mašinskih tehničara za kompjutersko konstruisanje (30 učenika). To je ukupno ~150 novoupisanih po generaciji – što je otprilike 37% od generacije od 400 dece, sasvim dovoljno da škola bude ispunjena, a i dalje će deo učenika birati umetničke, medicinske i druge specifične škole u gradu. Vremenom, ako se pokaže veća tražnja, škola može povećati broj odeljenja u najpopularnijim smerovima. Ključno je da kombinacija profila odgovori interesovanjima većine lokalnih đaka, kako bi oni imali kvalitetnu alternativu da ostanu u Batajnici umesto da svakodnevno putuju.

3. Iskustva drugih mesta – primeri i pouke

Izgradnja srednje škole u mestu koje je ranije nije imalo nije nova ideja; naprotiv, mnoga naselja su kroz poslednje decenije prolazila kroz sličan proces. Analiza ovih slučajeva može pružiti uvid u to kako škola utiče na zajednicu:

Surčin (beogradska opština) – negativan primer nedostatka škole: Surčin je opština koja je 2004. postala posebna opština odvajanjem od Zemuna, ali ni danas nema nijednu srednju školu. Posledica je slična kao u Batajnici: stotine dece svakodnevno ustaje u zoru i prelazi kilometre do škola u Zemunu, Novom Beogradu ili Obrenovcu. Lokalni mediji ističu da Surčin, iako će uskoro imati Nacionalni stadion, trpi veliki nedostatak zbog toga što mu deca školu pohađaju van opštine. To uzrokuje rasipanje zajednice tokom dana – Surčin u prepodnevnim satima nema omladine na svojim ulicama, svi su „rasuti“ po gradu. Ovaj primer pokazuje kakav teret Batajnica trenutno ima, i kako bi izgledalo nastaviti bez srednje škole: deca otuđena od lokalne sredine i vezana za druge opštine, što dugoročno može značiti i veće iseljavanje mladih. Za razliku od Surčina, druge prigradske opštine Beograda su na vreme obezbedile škole:
Mladenovac (gradska opština Beograda, udaljena ~60 km od centra) ima srednju školu decenijama unazad – zapravo više njih (gimnaziju i tehničku školu). Time je Mladenovac zadržao status lokalnog centra: omladina ostaje u mestu tokom srednjoškolskog perioda, što održava živost grada. Iako kasnije neki odlaze na studije, činjenica da su do 18. godine u Mladenovcu doprinosi lokalnoj ekonomiji i identitetu (Mladenovac sebe smatra gradom upravo zahvaljujući institucijama poput gimnazije, bolnice itd.). U obnovu Gimnazije Mladenovac – država investira preko 300 miliona RSD (oko 2,55 miliona €) u kompletnu rekonstrukciju škole i fiskulturne sale, što pokazuje koliko se vrednuje kvalitet srednjoškolske infrastrukture čak i izvan centra Beograda.
Grocka (gradska opština, ~35 km od centra) ima srednju školu opšteg tipa. Zanimljivo, prvu srednju školu u Grockoj osnovala je opština još 1949. godine kao Školu učenika u privredi. Iako je skromno počela (par učionica u osnovnoj školi), kasnije je prerasla u savremenu Srednju školu Grocka koja danas nudi više smerova (ekonomski, prehrambeni, itd.). Time je i relativno malo mesto poput Grocke (sam grad ima tek oko 9.000 stanovnika, opština ~80.000) omogućilo da se mladi školuju lokalno. Gročanska deca ne moraju masovno da putuju u Beograd; samo oni koji žele specifične profile idu dalje. Većina ostaje u svom kraju do punoletstva, što Grocku čini kompaktijom zajednicom.
Sopot (najmanja beogradska opština, < 20.000 stanovnika) takođe ima srednju školu od 1980-ih (Ekonomsko-trgovinska i Mašinska škola „Kosmaj“). I pored male populacije, Sopot je očuvao svoju školu jer pokriva potrebe šireg područja južno od Beograda. Za sopotsku decu to znači da ne moraju dnevno da putuju 50 km do Beograda. Za samu opštinu, škola znači da mladi ostaju vezani za Sopot bar do 18. godine, što sprečava gašenje lokalnih sportskih klubova, kulturnih dešavanja itd. Očigledna pouka prigradskih opština je da srednja škola spada u osnovnu infrastrukturu – bez nje, naselje gubi mlade tokom dana i stagnira.
Manji gradovi i varošice u Srbiji: Batajnica se po broju stanovnika može porediti sa mnogim opštinskim centrima u unutrašnjosti koje tradicionalno imaju srednje škole:
- Apatin (grad od ~14.000 stanovnika u Vojvodini) jeste opštinski centar i ima dugu tradiciju srednjeg obrazovanja, ali je doživeo situaciju sličnu današnjoj Batajnici pre nekoliko decenija. Apatinska gimnazija „Nikola Tesla“ osnovana je davne 1962. godine, ali je krajem 1970-ih ukinuta zbog školske reforme (decu su tada slali u veće centre). To se pokazalo lošim – mladi su morali putovati u Sombor, što je otežalo školovanje mnogima. Zbog pritiska javnosti, 1990. obnovljena je gimnazija u Apatinu i od tada do 2019. izvela je 29 generacija maturanata. Danas Apatin ima mešovitu srednju školu koja objedinjuje gimnaziju i stručne profile, upravo model koji se predlaže za Batajnicu. Efekat je taj da Apatin, iako mali, zadržava mlade – učenici iz Apatina i okolnih sela pohađaju lokalnu školu umesto da svakodnevno putuju. Posledično, Apatin ima aktivniji društveni život i manje iseljavanje omladine u tinejdžerskom dobu.
- Inđija (grad od ~26.000 stanovnika, opština ~47.000) je primer kako lokalna zajednica može doprineti osnivanju škole. Inđijska gimnazija izgrađena je 1966. sredstvima samodoprinosa građana – meštani su sami izdvajali novac kako bi se sagradila zgrada škole. Time je Inđija još 60-ih prepoznala da bez srednje škole nema napretka. Danas u Inđiji postoji srednjoškolski centar (gimnazija + tehnička škola) koji pohađaju i deca iz susednih mesta. Inđija je u međuvremenu doživela i ekonomski procvat, postavši industrijski centar; svakako je kvalitetna lokalna edukacija kadrova tome doprinela. Slično, Paraćin već decenijama ima svoju Gimnaziju i Tehničku školu iako je relativno mala sredina – to omogućava Paraćinu da bude obrazovni centar Pomoravlja i zadrži mlade.
- Drugi primeri: Gotovo svaki središnji grad neke opštine ima bar jednu srednju školu. Surdulica (5.000 stanovnika) ima gimnaziju, Apatin smo naveli, Bajina Bašta (9.000 stanovnika) ima srednju školu, Svilajnac (9.000) takođe, itd. To ukazuje da je nenormalno da Batajnica sa 30+ hiljada ljudi nema srednju školu – naselje te veličine u drugim delovima Srbije gotovo sigurno bi imalo bar jednu ili dve srednje škole.

Iz ovih poređenja može se zaključiti: gde god je otvorena srednja škola, postala je generator lokalnog razvoja i društvene aktivnosti. Mesta koja su kasno dobila školu, poput Apatina ili Surčina (koji je još čeka), ranije su imala problem odliva mladih i svakodnevnih migracija. S druge strane, mesta s uspostavljenim srednjoškolskim centrom (Mladenovac, Sopot, Inđija itd.) uspela su da zadrže vitalnost i osećaj urbane celine. Batajnica bi, po svemu sudeći, sledila ovaj drugi put – škola bi rešila jedan od gorućih problema (kako su istakli potpisnici peticije 2021. godine) i omogućila da se život u naselju poboljša na svim nivoima.

4. Troškovi realizacije projekta i investicione reference

Pokretanje ovakvog projekta zahteva značajna sredstva i dobru organizaciju, jer obuhvata izgradnju zgrade, njeno opremanje, kadrovsko popunjavanje i održavanje. U nastavku su glavne stavke troškova, uz poređenja sa sličnim projektima u zemlji i regionu:

Slika: Novoizgrađena školska zgrada u Leštanima (beogradsko prigradsko naselje) 2020. godine. Ovaj moderni objekat koštao je oko 6 miliona evra i ima kapacitet od preko 1.400 učenika u dve smene. Primera radi, investicija te veličine pokazuje red veličine sredstava potrebnih za izgradnju savremene škole srednjeg kapaciteta.

Građevinski radovi (izgradnja škole): Cena izgradnje zavisi od veličine objekta i standarda gradnje. Za Batajnicu bi bila potrebna školska zgrada kapaciteta otprilike 800–1000 učenika (što uključuje učionice, kabinete, laboratorije, biblioteku, kancelarije, fiskulturnu salu, prateće sadržaje). Iskustva pokazuju da izgradnja savremene škole ovakvog obima može koštati između 4 i 6 miliona evra. Na primer, potpuno nova osnovna škola u Leštanima (sa 17 učionica, dve sportske sale, kuhinjom i sl.) koštala je ~6 miliona €. U Hrvatskoj, izgradnja i opremanje jedne nove škole u Zagrebu planirano je oko 14,5 miliona €, ali to je za veći objekat i po višim EU standardima. Za batajničku srednju školu (koja bi mogla biti nešto manja), realno je očekivati 5–6 miliona evra ulaganja u gradnju i osnovnu infrastrukturnu opremu. U tu cenu ulazi projektovanje, građevinski radovi, instalacije (grejanje, struja, voda, IT mreža) i uređenje školskog dvorišta. Moguće je fazno građenje – npr. prvo deo učionica i sala, a kasnije dogradnja – ali optimalno bi bilo sve odjednom izvesti.
Oprema učionica i kabineta: Savremena nastava zahteva značajna ulaganja u opremu. Tu spada nameštaj (klupe, table, stolice, katedre), laboratorijska oprema za prirodne nauke (mikroskopi, hemikalije, modeli), računarska oprema (računari za informatički kabinet, projektori, pametne table, mrežna oprema), bibliotečki fond, sportska oprema za fiskulturnu salu (sprave, lopte, mreže) itd. Troškovi opremanja zavise od broja kabineta i kvaliteta opreme. Ako pretpostavimo oko 20–30 učionica/kabineta, trošak kompletnog opremanja mogao bi iznositi od 300.000 do 800.000 evra. Kao referenca, nova medicinska škola u Puli (Hrvatska), specifično opremljena, koštala je oko 61,7 miliona kuna (8,2 miliona €) uključujući svu opremu – za Batajnicu bi cifra bila manja jer ne trebaju skupi medicinski kabineti, ali svakako oprema čini značajan deo budžeta (cca 10-15% ukupne investicije). Treba računati i na trošak opremanja kabineta za stručne smerove – npr. IT kabinet (30-ak računara, server, softver licence), elektrotehnički kabinet (instrumenti, montažne table) ili mašinska radionica (ako bude mašinski smer, potrebne su manje mašine, alat). Dodatno, neophodna su sredstva za bezbednost (protivpožarni sistem, alarm, video nadzor) i nameštaj za kancelarije i zbornicu. Mnoge škole se oslone i na donacije (npr. računarsku opremu može donirati IT firma, knjige biblioteci doniraju izdavači ili Ministarstvo i sl.), što može smanjiti troškove.
Kadrovi (nastavno i pomoćno osoblje): Trošak plata ne ulazi u investicionu izgradnju, ali jeste stalna budžetska stavka kad škola počne da radi. Tipična srednja škola navedenog kapaciteta zapošljava 60-80 ljudi. Od toga, recimo, 50-60 su nastavnici raznih predmeta (gimnazijski + stručni predmeti), a ostatak administracija i tehničko osoblje. U Srbiji se plate prosvetnih radnika finansiraju iz republičkog budžeta (tzv. normativ po učeniku). Prosečna neto plata nastavnika trenutno je oko 85-90 hiljada RSD (oko 720-770 €), što godišnje po nastavniku izađe ~9.000 €. Ako škola ima npr. 50 nastavnika, to je ~450.000 € godišnje za plate nastavnog osoblja. Dodajmo 10-15 nenastavnih radnika (sa nešto nižim platama u proseku), to je možda dodatnih ~100.000 € godišnje. Dakle, ukupni godišnji trošak plata može biti oko 0,5 miliona evra. Naravno, deo toga se „vrati“ kroz poreze i doprinose lokalnoj zajednici indirektno i kroz potrošnju zaposlenih. Ovaj trošak snosi država, ali lokalna samouprava možda treba da učestvuje u finansiranju određenih stručnih profila ili programa (u slučaju dualnog obrazovanja ponekad poslodavci sufinansiraju obuku).
Tekući troškovi održavanja: Kada škola proradi, svake godine treba obezbediti sredstva za komunalije i održavanje zgrade. Grejanje (ili hlađenje) velikog objekta, struja za rasvetu i opremu, voda, čišćenje, potrošni materijal (krede, papir, toneri, higijena), manje popravke – sve to zahteva budžet. Prema iskustvima drugih škola, komunalni troškovi za školu od ~1000 učenika mogu biti 50-100 hiljada € godišnje (zavisno od energenata i cena). Npr. u Zagrebu je izračunato da su za sve škole u jednom zimskom mesecu ukupni računi za struju i plin bili oko 7 miliona kuna (930.000 €) – prosečno po školi nekoliko hiljada evra mesečno. Uz štedljive sisteme (LED rasveta, dobra izolacija, kotlovi na gas ili toplana) batajnička škola bi mogla biti energetski efikasna, ali svejedno, grad Beograd bi morao da planira možda oko 10-20 miliona RSD godišnje za održavanje i režije nove škole. Takođe, tu su periodični troškovi: krečenje, zamena dotrajale opreme, servisiranje kotlarnice, IT održavanje. Deo ovih troškova može se pokrivati i iz projekata – škole konkurišu za razne fondove (npr. pokrajinski fond je izdvajao 175 miliona RSD za opremanje škola u Vojvodini).

Mogući izvori finansiranja: Projekat izgradnje škole u Batajnici mogao bi se finansirati kombinacijom budžetskih sredstava i eventualno donacija ili kredita. Kako je Batajnica u sastavu Grada Beograda, očekivalo bi se da Grad Beograd i Republika Srbija pokriju glavninu investicije, slično kao za druge školske projekte (u Leštanima je škola finansirana zajednički od Grada i Republike). Postoji mogućnost apliciranja za sredstva iz kredita međunarodnih finansijskih institucija namenjenih obrazovnoj infrastrukturi – npr. Evropska investiciona banka često kreditira škole, ili iz fondova EU (IPA fondovi) ako se projekat kvalifikuje. Takođe, lokalna zajednica može doprineti – kao u primeru Inđije 1966 – bilo kroz kampanju samodoprinosa, ili kroz partnerstva sa privatnim sektorom (npr. velike firme koje posluju u okolini Batajnice mogle bi pomoći opremanje nekog kabineta u zamenu za buduće stručno kadrovsko osnaživanje).

Kad se saberu kapitalni troškovi, procena je da kompletna realizacija (građevina + oprema) može koštati oko 5–6,5 miliona evra, a godišnji troškovi funkcionisanja (plate + održavanje) oko 0,6–0,7 miliona evra. Ove cifre svakako deluju velike, ali treba ih staviti u perspektivu: ulaganje u školu je ulaganje u narednih nekoliko decenija razvoja zajednice. Na primer, 6 miliona evra je ekvivalent izgradnje par kilometara saobraćajnice ili pola mosta – a škola će generisati društvenu vrednost koja višestruko prevazilazi finansijski ulog. Uz dobar projekat, transparentnu javnu nabavku i nadzor, Batajnica može dobiti modernu školu po uzoru na najbolje domaće i evropske prakse, uz racionalne troškove.

Zaključak

Na osnovu sprovedene analize, jasno je da bi izgradnja mešovite srednje škole u Batajnici imala duboko pozitivan uticaj na čitavu zajednicu. Dobitak se ogleda pre svega u podizanju kvaliteta života mladih i njihovih porodica – kraće i bezbednije svakodnevno kretanje, više vremena za edukaciju i odmor, manji troškovi i stres za roditelje. No, benefiti se protežu i mnogo šire: lokalna ekonomija bi oživela kroz nova radna mesta i povećanu potrošnju, kulturni i sportski život dobio bi novi zamah, a samo naselje učvrstilo bi svoj identitet i značaj u okviru grada Beograda.

Iskustva iz drugih sredina potvrđuju da prisustvo srednje škole često pravi razliku između uspavane i aktivne, održive zajednice. Batajnica danas ima demografski i infrastrukturni potencijal (veliki broj dece, dostupno zemljište, postojeće osnovne škole) da iznese jedan ovakav projekat. Naravno, potrebna su značajna ulaganja – nekoliko miliona evra za objekat i opremu, kao i stalna budžetska podrška za rad škole – ali ta ulaganja treba posmatrati kao dugoročnu investiciju u razvoj ljudskog kapitala. Svaka generacija od oko 150–200 učenika koja bi se školovala u Batajnici umesto da dnevno migrira predstavljala bi novu vrednost za lokalnu sredinu: više obrazovanih mladih ljudi koji su vezani za svoj kraj i spremniji da u njemu nastave život i rad.

U praktičnom smislu, preporučuje se da se nastavi sa započetim inicijativama (poput peticije građana iz 2021. godine) i započnu zvanične studije izvodljivosti. To podrazumeva da Grad Beograd uključi projekat srednje škole u Batajnici u svoje planove razvoja, definiše najpogodniju lokaciju i pokrene proceduru osnivanja ustanove i obezbeđenja finansija. Profilisanje škole treba uskladiti sa potrebama učenika – predloženi gimnazijski, ekonomski i tehnički smerovi pokrili bi većinu interesovanja i omogućili alternativu odlasku u udaljene škole.

Sve u svemu, dobiti višestruko nadmašuju troškove: Batajnica bi sa srednjom školom postala bogatija za jednu generacijsku instituciju koja obrazuje, zapošljava i okuplja ljude. Time bi ovo naselje konačno prestalo da bude percipirano kao puki prigradski dodatak Zemunu, već bi izraslo u samoodrživu urbanu celinu sa jasnim identitetom i perspektivom za buduće generacije. Škola bi bila temelj na kome će se graditi dalji društveni i ekonomski razvoj Batajnice u decenijama koje dolaze, što je cilj od opšteg interesa za sve građane ovog područja.

Izvori: