Iako se svake godine apeluje na poljoprivrednike da ne pale biljne ostatke, prizori zapaljenih njiva i gustog dima nad poljima i dalje su česti. Mnogi veruju da je to najbrži način da se zemlja “očisti” nakon žetve, ali u stvarnosti, paljenje njiva donosi više štete nego koristi — po tlo, vazduh, životnu sredinu i bezbednost ljudi.
Najčešći razlozi su praktični i ekonomski:
Brzo “čišćenje” parcele – spaljivanje biljnog otpada (slame, stabljika, korova) deluje kao najbrži način da se parcela oslobodi ostataka pre nove setve.
Uništavanje korova i štetočina – mnogi veruju da se tako smanjuje broj semena korova, insekata i gljivica.
Manjak mehanizacije – poljoprivrednici koji nemaju drobilice ili tanjirače često biraju vatru jer je jednostavnije i jeftinije rešenje.
Navika i tradicija – u nekim sredinama paljenje se i dalje smatra “uobičajenom” praksom, iako više nije opravdano.
Postoje određene kratkoročne koristi, ali one traju svega nekoliko dana:
Brzo se uklanja biljni otpad.
Privremeno se unište korovi i štetni organizmi.
Stiče se utisak da se zemljište “dezinfikuje”.
Nažalost, efekti su površni, a dugoročna šteta višestruko premašuje kratkoročnu korist.
Vatra uništava mikroorganizme koji čine tlo plodnim — bakterije, gljive i gliste.
Sagoreva humus, najvredniji sloj zemlje, pa tlo postaje zbijeno, nepropusno i manje plodno.
Paljenjem se oslobađa velika količina ugljen-dioksida, čađi i sitnih čestica koje su opasne za disajne organe ljudi i životinja.
Dim se često širi kilometrima i prekriva čitava naselja, smanjujući kvalitet vazduha.
Vatra se lako širi na susedne parcele, šume, objekte i saobraćajnice, pa i mali plamen može izazvati veliki požar.
Svako paljenje njiva angažuje vatrogasne službe koje bi u tom trenutku mogle biti potrebne na drugim lokacijama.
Takve intervencije mogu oduzeti dragoceno vreme u slučaju da se istovremeno dogodi požar u stambenoj zoni, gde može doći do ugrožavanja života i imovine građana.
U požarima na poljima stradaju brojne životinje — glodari, zečevi, ježevi, gušteri, ali i ptice koje gnezde na zemlji.
Mnoge korisne vrste, poput sova i grabljivica, ostaju bez hrane i staništa.
Sagorevanjem se gube azot, fosfor i kalijum, ključni za narednu setvu, pa se kasnije mora dodavati više veštačkog đubriva da bi se prinos održao.
Sve više poljoprivrednika prelazi na metode koje čuvaju tlo i prirodu:
Zaoravanje ostataka (mulčiranje) – biljni otpad se prirodno razlaže i obogaćuje tlo.
Kompostiranje – stvaranje prirodnog đubriva od žetvenih ostataka.
Tanjiranje i drobljenje – mehaničko usitnjavanje i vraćanje biljnih ostataka zemljištu.
Pokrovni usevi (cover crops) – setva biljaka koje štite i hrane tlo, poput deteline, raži ili grahorice.
Ove metode ne samo da sprečavaju zagađenje, već povećavaju plodnost i doprinose zdravijem i održivijem sistemu proizvodnje.
Paljenje njiva u Srbiji je zabranjeno Zakonom o zaštiti od požara i Zakonom o poljoprivrednom zemljištu.
Kazne iznose:
za fizička lica – od 10.000 do 50.000 dinara,
za pravna lica – do 1.000.000 dinara,
a u slučaju širenja požara i veće štete, moguća je i krivična odgovornost.
Paljenje njiva možda deluje kao najbrži način da se “počisti” zemlja, ali ono ostavlja dugoročne posledice koje pogađaju sve — od poljoprivrednika do celokupne zajednice.
Uništava plodno zemljište, truje vazduh, ugrožava životinje i troši resurse vatrogasnih službi.
Zato je vreme da se ova praksa trajno ugasi — u korist prirode, bezbednosti i zdravlja svih nas. 💚
📍 Gde god da pogledaš – gomileBatajnica, iako puna zelenih površina i potencijala za zdrav život, ima jedan ozbiljan problem koji bode oči – divlje deponije. Nisu one tamo negde "daleko" – već pored ...
