Zamisli da se jednog jutra probudiš i internet jednostavno ne postoji. Nema Wi-Fi-ja, nema mobilnih podataka, nema aplikacija koje pokušavaju da se učitaju – samo prazni ekrani i poruke o grešci. U početku deluje kao prolazan problem, nešto što će se rešiti za nekoliko minuta.
Ali minuti prolaze, pa sati… i postaje jasno da je situacija mnogo ozbiljnija.
U svetu koji se u potpunosti oslanja na internet, čak i kratak prekid bi bio haotičan. Sedam dana bez njega ne bi bila samo neprijatnost – bio bi to ozbiljan test za društvo, ekonomiju i način na koji živimo.
Prvi dan bi prošao u pokušajima da se „reši problem“. Ljudi bi proveravali uređaje, restartovali telefone, rutere, pitali druge da li imaju signal. U početku bi većina mislila da je problem lokalni.
Međutim, kako bi postajalo jasno da internet ne radi nigde, počela bi panika – tiha, ali primetna. Komunikacija bi odmah bila otežana. Nema brzih poruka, nema mejlova, nema društvenih mreža. Sve ono na šta smo navikli kao osnovnu stvar odjednom nestaje.
Mnogi bi prvi put posle dugo vremena osetili nelagodu zbog „isključenosti“. Ne samo iz sveta informacija, već i iz kontakta sa ljudima.
Kako dani prolaze, posledice postaju mnogo ozbiljnije od same dosade ili nedostatka komunikacije. Bankarski sistemi bi počeli da usporavaju ili potpuno stanu, jer se veliki deo transakcija danas oslanja na internet. Plaćanja karticama bi bila otežana ili nemoguća, što bi izazvalo redove i konfuziju.
Transport i logistika bi takođe bili pogođeni. Avioni bi kasnili, sistemi za navigaciju i koordinaciju bi imali probleme, a dostava robe bi bila usporena. Supermarketi bi se brzo suočili sa nestašicama određenih proizvoda jer se lanci snabdevanja oslanjaju na konstantnu razmenu podataka.
Firme koje rade online praktično bi stale. Rad od kuće ne bi postojao, a mnoge industrije bi morale da improvizuju ili potpuno obustave rad. Tek tada bi postalo jasno koliko je internet duboko ugrađen u svaki deo sistema.
Negde oko četvrtog dana, nakon početnog haosa, ljudi bi počeli da se prilagođavaju novoj realnosti. Komunikacija bi se vratila na osnovne načine – telefonske pozive, SMS poruke, pa čak i lične susrete.
Zanimljivo je da bi se u tom periodu život donekle usporio. Bez konstantnih notifikacija i informacija, ljudi bi imali više prostora za razgovor, razmišljanje i prisutnost u trenutku. Kafići, parkovi i javni prostori bi ponovo postali mesta stvarnog druženja, a ne samo usputne stanice između gledanja u telefon.
Iako problemi i dalje postoje, način na koji ih ljudi doživljavaju počinje da se menja. Stres zbog brzine zamenjuje sporiji, ali stabilniji ritam.
Pred kraj nedelje, mnogi bi već razvili novu rutinu. Ljudi bi počeli da pronalaze načine da organizuju dan bez oslanjanja na internet. Više vremena bi se provodilo napolju, sa porodicom ili prijateljima, ili u aktivnostima koje ne zahtevaju ekran.
Ono što je posebno zanimljivo jeste promena u osećaju vremena i fokusa. Bez stalnog priliva informacija, dan bi delovao duže, ali i ispunjenije. Pažnja bi bila usmerenija, a misli mirnije.
Naravno, mnogi bi i dalje jedva čekali povratak interneta zbog praktičnih razloga. Ali deo ljudi bi prvi put primetio koliko im prija odsustvo stalne povezanosti.
Sedam dana bez interneta ne bi bilo samo tehnički problem – bio bi to društveni eksperiment u realnom vremenu. Pokazao bi koliko smo zavisni od tehnologije, ali i koliko brzo možemo da se prilagodimo kada smo primorani.
Internet nam je doneo brzinu, dostupnost i povezanost, ali nas je istovremeno navikao na stalnu stimulaciju i zavisnost od informacija.
Možda je pravo pitanje: ne šta bi se desilo bez interneta – već šta bismo o sebi naučili u tih sedam dana.
Jer kada nestane sve na šta smo navikli, ostaje samo ono što zaista znamo da radimo – i ljudi sa kojima možemo da budemo, bez ikakve mreže između.
Kako tehnologija danas „čita“ emocijeVeštačka inteligencija već sada analizira različite signale – izraz lica, ton glasa, način govora, pa čak i sitne promene u ponašanju. Na osnovu toga može prilično...
