Pred izbore 25. oktobra Srbija nije podeljena samo između vlasti i opozicije, već i između generacija: dok stariji u aktuelnoj vlasti vide garanciju stabilnosti, mladi u istom sistemu vide prepreku za budućnost.
NIN / Foto: Igor Pavicevic/REUTERS
Srbija će 25. oktobra izaći na vanredne parlamentarne izbore. Izbori su raspisani 9. septembra, a već dva dana kasnije počelo je prikupljanje potpisa za listu „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“ i za „Studentsku listu – Studenti pobeđuju“.
Ali iza imena izbornih lista nalazi se nešto mnogo zanimljivije od još jednog predizbornog sukoba.
Srbija je danas izrazito podeljena po generacijama.
Istraživanje koje su u junu ove godine sproveli CRTA i Democracy Action Lab Univerziteta Stanford pokazuje razliku koju je teško prevideti.
Studentske proteste podržava 87 odsto građana od 18 do 29 godina, naspram 31 odsto starijih od 65.
Poverenje u Aleksandra Vučića ima samo 9 odsto najmlađe grupe, a čak 69 odsto najstarije.
Među mladima je 84 odsto nezadovoljno načinom na koji demokratija u Srbiji funkcioniše, dok je među starijima takvih 32 odsto.
To više nije mala razlika u političkim simpatijama.
To izgleda gotovo kao da dve generacije žive u dve različite Srbije.
Najlakše bi bilo ovu podelu objasniti tako što ćemo jednu stranu proglasiti pametnom, a drugu neupućenom. Mlade modernim i obrazovanim, starije konzervativnim i izmanipulisanim.
Osim što bi bilo uvredljivo, bilo bi i pogrešno.
Zamislimo čoveka koji danas ima 70 godina.
Bio je mlad kada je umro Tito. Kao odrasla osoba gledao je raspad države u kojoj je odrastao, ratove, sankcije, hiperinflaciju, izbeglice, bombardovanje, tranziciju, propadanje velikih preduzeća i periode veoma ozbiljne ekonomske nesigurnosti.
Kada takvom čoveku političar govori o miru i stabilnosti, moguće je da on ne čuje samo predizborni slogan.
On se seća kako izgleda kada stabilnosti nema.
Za njega rečenica „nemojte da se igrate državom“ može biti sasvim iskren politički stav.
Sada zamislimo nekoga ko ima 22 godine.
Rođen je 2004. godine.
Za njega devedesete nisu lično iskustvo. Ratovi, sankcije i hiperinflacija pripadaju pričama roditelja i udžbenicima.
Njegovo pitanje nije nužno:
„Da li nam je bolje nego 1993?“
Njegovo pitanje mnogo češće glasi:
„Zašto bi ovo bilo najbolje što možemo?“
Tu se pojavljuju dve potpuno različite definicije sigurnosti.
Za jednu generaciju sigurnost može da znači:
Samo da ponovo ne izgubimo ono što imamo.
Za drugu:
Samo da ne provedemo još dvadeset godina čekajući da sistem počne normalno da funkcioniše.
I možda je upravo tu koren velikog dela današnjeg nesporazuma.
To nije fenomen svojstven samo Srbiji.
Velika međunarodna istraživanja pokazuju da generacija i životno doba mogu snažno da utiču na političke stavove. Analize izbora i referenduma u različitim državama pokazuju da se generacijske razlike ne mogu jednostavno svesti na tvrdnju da su stariji tvrdoglavi i da po automatizmu odbijaju promene.
Različite generacije imaju različite interese, iskustva i očekivanja od budućnosti.
U Srbiji se tome dodaje još nešto.
Današnji mladi imaju mogućnost da svoj život mnogo neposrednije porede sa životom vršnjaka u drugim zemljama.
Vide koliko njihov posao vredi drugde.
Koliko košta stan.
Kako izgleda javni prevoz, univerzitet, bolnica ili opština.
Imaju prijatelje i rođake koji su otišli.
Putuju.
Rade za strane kompanije.
Svet im je mnogo dostupniji nego prethodnim generacijama u njihovim dvadesetim.
Zato činjenica da je danas bolje nego pre trideset godina za njih nije dovoljan argument da je danas dovoljno dobro.
I to nije nezahvalnost.
Napredak ne prestaje da bude cilj samo zato što je nekada bilo gore.
Verovatno je gotovo svaki mlađi čovek nekada čuo neku varijaciju ove rečenice:
Imate mir. Plate i penzije su veće. Grade se putevi. Možete da putujete. Prodavnice su pune. Imate skupe telefone. Mi smo devedesetih čekali ulje u redu.
Sve to može biti tačno.
Ali može biti tačno i nešto drugo.
Zar činjenica da je nekada bilo mnogo gore znači da više nemamo pravo da tražimo bolje?
Možemo istovremeno biti zahvalni što nemamo hiperinflaciju i očekivati nezavisnije pravosuđe.
Možemo ceniti novi autoput i pitati kako je potrošen svaki dinar kojim je izgrađen.
Možemo želeti političku stabilnost i tražiti smenjivu vlast.
Možemo živeti bolje nego naši roditelji, a ipak želeti da naša deca žive bolje od nas.
To nije „traženje hleba preko pogače“.
To je način na koji društva napreduju.
Postoji još jedna stvar o kojoj se često govori tiho, a bez koje ova analiza ne bi bila potpuna.
Neko za vlast glasa zato što iskreno smatra da dobro vodi zemlju.
Neko zato što ne veruje alternativi.
Neko se boji nagle promene.
Ali postoji i deo ljudi čija je egzistencija, posao, napredovanje, poslovni odnos sa državom ili neki drugi interes vezan za postojeću strukturu vlasti.
A postoje i ljudi koji osećaju politički pritisak.
Ne znamo koliki deo glasova na nivou Srbije pripada ovoj kategoriji i bilo bi neodgovorno proizvoljno mu određivati procenat.
Ali sama pojava nije politička izmišljotina.
Međunarodni i domaći posmatrači izbora godinama beleže navode i slučajeve pritisaka na zaposlene u javnom sektoru, zloupotrebe javnih resursa i različite oblike političke zavisnosti.
To uvodi novu dimenziju u pitanje političkog izbora.
Ako neko sebi kaže:
„Možda mi se sve ovo ne dopada, ali ne smem da rizikujem posao.“
njegov glas više nije samo izraz političkog uverenja.
Postaje pitanje egzistencije.
I baš zato ovde ne treba osuđivati tog čoveka koliko sistem koji ga je doveo u takvu situaciju.
Penzija nije poklon političke stranke.
Plata nastavnika, lekara ili zaposlenog u javnom preduzeću nije poklon vlasti.
Socijalno pravo nije politička nagrada.
U uređenijoj državi čovek bi trebalo da može da radi za državu i istovremeno potpuno slobodno glasa protiv ljudi koji tom državom trenutno upravljaju.
Možda je jedan od najboljih testova slobodnog društva upravo ovo:
Može li čovek u nedelju da glasa protiv vlasti od koje prima platu, a da u ponedeljak ode na posao bez straha da će zbog svog glasa imati posledice po posao?
Ovde treba biti pošten i prema najvećim skepticima.
Ne postoji zemlja bez korupcije.
Ne postoji društvo u kojem niko nikada nije dobio posao preko poznanstva.
Ne postoji država bez nesposobnih političara, interesnih grupa, bahatih ljudi, nepotizma i nepravde.
Nema je ni u Danskoj, ni u Nemačkoj, ni u Švajcarskoj.
Ako od studentskog pokreta očekujemo da nakon jednih izbora napravi državu u kojoj će svi biti pošteni, stručni i pristojni — onda smo zaista naivni.
Ali to nije ozbiljan argument protiv promena.
Jer pitanje nije da li korupcija postoji ili ne postoji.
Pitanje je:
Koliko je ima?
Koliko se isplati?
I šta se događa kada bude otkrivena?
Nije pitanje da li će neko nekada pokušati da zaposli preko veze.
Pitanje je da li čovek bez veze ima realnu šansu da pobedi na konkursu.
Nije pitanje da li će političar pokušati da utiče na sudiju.
Pitanje je da li sistem sudiji omogućava da mu kaže:
„Ne.“
Nije pitanje da li će neki budući ministar biti loš čovek.
Pitanje je koliko štete jedan loš ministar može da napravi pre nego što ga institucije zaustave.
Savršenstvo ne postoji.
Ali razlike među državama postoje.
I mogu da se mere.
Ni druga strana ne zaslužuje nekritičko romantizovanje.
To što je neko student ne čini ga automatski dobrim državnikom.
Među ljudima koji danas zahtevaju promene sigurno ima sujetnih, ambicioznih, neiskusnih i onih koji će praviti loše procene.
Neko ko danas govori protiv nepotizma može sutra pokušati da zaposli prijatelja.
Neko ko danas traži slobodne medije možda će jednog dana želeti da ga mediji manje kritikuju.
Moć menja ljude.
Zato ozbiljna ideja nije:
„Samo dovedimo dobre ljude i sve će biti dobro.“
Mnogo ozbiljnija je:
„Napravimo sistem koji će brzo prepoznati i ograničiti loše odluke, zloupotrebe i ljude koji pokušavaju da naprave veliku štetu.“
To je suština institucija.
Ne postoje zato što verujemo političarima.
Postoje upravo zato što im ne treba verovati bez ograničenja.
Zbog toga promena ljudi na vlasti može biti početak, ali nikada ne sme biti konačan cilj.
Ako bi neki budući ljudi iz studentskog pokreta jednog dana pokušali da rade isto ono protiv čega se danas bore, institucije bi morale da ograniče i njih.
U suprotnom nismo promenili sistem.
Promenili smo samo ljude koji stoje na njegovom čelu.
Postoji još jedan razlog zbog kojeg razgovor postaje sve teži.
Ne informišemo se na istim mestima.
Istraživanja pokazuju ogromne razlike u pogledima na demokratiju, korupciju i institucije između građana koji dominantno prate provladine medije i onih koji prate kritičke medije ili se informišu preko društvenih mreža.
To znači da problem više nije samo:
„Ne slažemo se šta treba uraditi.“
Nekada se ne slažemo čak ni oko pitanja:
„Šta se uopšte događa?“
Jedan građanin svakodnevno vidi zemlju novih puteva, investicija, povećanja plata i penzija i predsednika koji čuva Srbiju u nestabilnom svetu.
Drugi vidi urušene institucije, korupciju, političke pritiske, proteste i mlade koji razmišljaju o odlasku.
Obe slike sadrže delove stvarnosti.
Problem nastaje kada svaka strana vidi samo svoju polovinu.
Možda zato što za njih ovo nije samo pitanje ko će biti premijer naredne četiri godine.
To je pitanje gde će provesti život.
Istraživanja mladih već godinama pokazuju visok procenat onih koji razmišljaju o odlasku iz Srbije.
Ne mora svaki od njih zaista otići.
Ali sama činjenica da veliki broj mladih svoju budućnost zamišlja negde drugde govori mnogo o tome koliko su nezadovoljni uslovima za život i rad u zemlji koja je oduvek bila njihov dom.
Kada mladi govore o institucijama, konkursima, korupciji, obrazovanju ili partijskom zapošljavanju, to možda nekome zvuči apstraktno.
Za njih to nije apstraktno.
To je pitanje:
Hoću li moći da živim od svog rada?
Hoće li biti važnije šta znam ili koga poznajem?
Da li će moj profesor, lekar ili sudija biti biran zato što je dobar u svom poslu?
Da li ću morati da ćutim pred nekim moćnijim da ne bih izgubio ono što imam?
Da li će moja deca jednog dana želeti da odu odavde — ili će biti primorana da odu?
To nisu revolucionarna pitanja.
To su osnovna pitanja dostojanstvenog života u uređenom društvu.
Zamislimo sada čoveka od 70 godina koji čvrsto podržava sadašnju vlast.
Ne moramo da pokušavamo da mu promenimo glas.
Možemo da ga pitamo nešto drugo.
Da li želite da vaš unuk dobije posao zato što je najbolji kandidat ili zato što poznaje nekoga?
Da li želite da vaša unuka, ako jednog dana bude lekar u državnoj bolnici, može slobodno da glasa protiv vlasti bez straha za posao?
Da li želite da, ako neko opljačka državu, odgovara čak i ako pripada stranci za koju vi glasate?
Da li želite da vaše dete može da uspe u Srbiji bez političke zaštite?
Verovatno bi na većinu tih pitanja veliki broj ljudi odgovorio isto bez obzira na to koju će listu zaokružiti 25. oktobra.
I tu se možda krije prostor da makar malo bolje razumemo jedni druge.
Jer je moguće da se manje razlikujemo po tome kakvu budućnost želimo svojoj deci, a mnogo više po tome kako tumačimo probleme sa kojima se Srbija danas suočava. Dok jedni u njima vide pre svega opasnost od nestabilnosti i gubitka onoga što je postignuto, drugi vide posledice slabih institucija, korupcije i nedostatka odgovornosti.
I zato ovo pitanje za mene nije samo pitanje izbora između dve liste.
Kao roditelju, mnogo mi je važnije kakva će Srbija biti onda kada moja deca budu odrasli ljudi.
Ne očekujem zemlju bez nepravde.
Ne očekujem političare koji nikada ne lažu.
Ne očekujem da će svako ko vredno radi postati uspešan niti da će svako ko vara biti uhvaćen.
Takva zemlja ne postoji.
Ali želim zemlju u kojoj će znanje povećavati šansu za uspeh više nego članska karta.
U kojoj će trud vredeti više od poslušnosti.
U kojoj bahatost neće biti neophodna veština preživljavanja.
U kojoj će moje dete moći da kaže „ne“ nekome moćnijem, a da ga zbog toga ne bude strah.
I u kojoj će, ako poželi da ode u svet, to učiniti zato što ga svet privlači — a ne zato što veruje da kod kuće nema budućnost.
Možda će neko reći da je i to previše.
Da život nije film.
Da svuda postoje veze.
Da su svi političari isti.
Da je bolje ćutati i čuvati ono što imamo.
Ali između naivnog verovanja da možemo napraviti savršeno društvo i ciničnog uverenja da ništa nikada ne može biti bolje postoji ogroman prostor.
U tom prostoru žive normalne države.
I možda se današnja generacija studenata, sa svim svojim manama, greškama i neiskustvom, upravo za taj prostor bori.
Ne za zemlju u kojoj će svi biti dobri.
Nego za zemlju u kojoj će naša sloboda, dostojanstvo i pravednost manje zavisiti od toga ko je trenutno na vlasti.
Starije generacije dobro znaju koliko Srbija može da bude gora.
Možda bi zato vredelo saslušati generaciju koja pokušava da pokaže koliko bi mogla da bude bolja.
U Batajnici postoji prostor kojeg svakodnevno viđamo, ali ga retko posmatramo kao nešto što bi moglo imati konkretnu vrednost. Reč je o prostoru ispod nadvožnjaka — mestu koje se danas koristi stihijs...
