Nekada davno, u malom mestu nadomak velikog grada, postojala je kuća sa baštom pod trščanim krovom. Naizgled obična, a zapravo mesto na kojem su nastajale uspomene koje i danas žive. Tu počinje priča o Čarliju. Mogla bi da zvuči kao bajka, ali ovo je sasvim istinita priča.
Generacije mladih dolazile su u naš klub da slušaju muziku, plešu i upoznaju se. Iz tih susreta rađale su se ljubavi, a neretko i brakovi. Nije bilo tuča, ali jeste nestašluka, smeha i serenada pod prozorima kada bi se koncert završio. Neko bi, nošen muzikom, zapevao devojci koju voli. Jer dobra muzika, govorili su, pokreće još lepše ideje.
Fotografija iz tog vremena nema mnogo, ali su uspomene ostale žive. A danas se o Čarliju govori sa setom. U vremenu kada beležimo svaki trenutak, ostaje pitanje — da li su današnji osmesi iskreni kao oni nekadašnji? Odgovor će, kao i uvek, dati vreme.
Osamdesetih godina, uz kafić „Duga“, poslastičarnicu i kafanu „Tri Sremca“, Čarli je bio nezaobilazno mesto svakog Batajničanina. Batajnica je tada živela punim plućima.
„Bašta je bila nešto posebno. Petkom su bile žurke za osmake iz sve tri škole. Kad smo prvi put otišli u disko — tako se to tada zvalo — nisam mogao da dohvatim prozorče za karte“, seća se Branko. „A žena koja je prodavala karte morala je da se nagne da me vidi. Kad nismo imali para, sedeli bismo na tribinama BSK-a i slušali svirke. Imali smo petnaest godina. Balašević, Atomci, Balkan, EKV, Divlje jagode — dva dana zaredom. I neko Alenu napiše na startas patikama ‘vo’. Svi smo to videli“, dodaje Branko, pa nastavlja:
„Plavi orkestar je, posle prvog koncerta u Beogradu, došao u batajnički Čarli — nije mogla šibica da padne u baštu. Peri, našem basisti, spadnu pantalone, pa sam morao da mu ih podignem. A Đole, čuveni majstor za motore, popeo se na binu i Loši je pokušao da skine kačket. Voleo je čovek drugu vrstu muzike.“
Ipak, nije to bio jedini koncert na kojem je neko Loši skinuo kačket — samo ga je tada malo pomerio. Ne da Loša kapu tako lako.
Sećanja na Čarli ne prestaju da naviru — svako ima svoju priču, neku sitnicu koja mu je obeležila mladost.
Peđa pamti drugačije, pomalo „strujne“ trenutke:
„Zveknula me struja sa bas-gitare kad sam se rukovao sa Samirom Ćeramidom — padala je kiša pre koncerta. Na koncertu Plavog orkestra Preša, Žeželj i Trava popeli su se na šupu iza Čarlija i vrištali. Kad je Čorba prvi put dolazila u Batajnicu, Bora je stigao poslednji — gradskim autobusom. Ušao je u ‘Tri Sremca’ da pita gde je Čarli, pa se tamo zadržao sa ekipom i zakasnio sat i po na koncert. Na drugi koncert Divljih jagoda otac nije hteo da me pusti jer sam imao iscepane farmerke“, dodaje kroz smeh. „A zbog otkazanog koncerta Električnog orgazma upoznao sam Slavicu Ranković. Hvala, Gile.“
Jednog leta, na dan seoske slave Svetog Arhangela Gavrila, bilo je svečano i lepo. Gosti su dolazili kod svojih domaćina u svakom šoru i sokaku tadašnje Batajnice.
Dragica se seća da im je u goste došla strina iz Banovaca sa decom, omladincima. Kao na svakoj slavi u Sremu, trpeza je bila puna raznih đakonija, pa domaćica nudi goste da večeraju pre nego što krenu na raskršće da se prošetaju.
Mlađi gosti spremali su se da krenu baš kada je večera postavljena, te jedan od njih kaže:
„Nećemo, strina, žurimo na Riblju čorbu!“
Strina, u čudu i pomalo uvređena, odgovara:
„Ta, otkud ćete na riblju čorbu pored pohovanog mesa?“
U Čarliju je Bora Đorđević gostovao veoma često — nekad sa „Čorbom“, a nekad je samo čitao svoju poeziju. Sećanje na njega i danas je veoma živo. Stariji Batajničani njegove šale prepričavaju sa osmehom.
Teodorovići su u to vreme držali podrum pića, pa je Bora bio njihov redovan gost. Odlazio je i na pecanje sa našim sugrađanima.
Klub Čarli je bio je otvoren od četvrtka do nedelje svako veče tokom cele godine. Donosio je meštanima i gostima radost okupljajući neverovatna muzička imena na jednom mestu.
Rokeri s Moravu, Miroslav Ilić, Kerber, Bajaga, Josipa Lisac, Siluete, Kemal Monteno, Crvena jabuka, Neda Ukraden, Indeksi, Đavoli, Viktorija, Nedžad Salković, Ibrica Jusić sa psom, Leb i sol, Dejan Cukić sa bendom Bulevar, YU grupa, Zebra, Galija, Smak, Suzana Perović, panonski mornar Đorđe Balašević… Svako od nekadašnjih gostiju Čarlija spomene još neko ime. Izgleda da od pop i rok bendova i narodnjaka bivše Jugoslavije u Čarliju nisu gostovali samo Bijelo dugme i Zdravko Čolić.
Biljana se seća svog prvog izlaska. Imala je tek osam godina kada ju je sestra povela na čuveni koncert Plavog orkestra. Sestra je tih dana bila u nekakvoj kazni zbog pubertetskih bubica, pa je dozvolu za koncert dobila samo pod uslovom da povede mlađu sestru od strica.
Tako se Bilja obrela na tom čuvenom koncertu, u tada omiljenim belim heklanim dokolenicama. Gužva je bila ogromna, a njena druga sestra, od tetke, krila je da je počela da puši, pa je nevešto bacila cigaretu kada je ugledala malu Bilju.
Na koncertu je bila sa svojim momkom, koji je u svoju odevnu kombinaciju takođe uklopio dokolenice uz bermude, pa se Bilji budući zet odmah svideo.
Već narednog vikenda ista ekipa okupila se i na koncertu Halida Bešlića. Važno je bilo uživati u atmosferi — muzike je bilo za svaku dušu.
Možda danas zvuči neobično da su se na jednom mestu okupljali svi, ali tada je to bilo sasvim prirodno. I lepo.
Čuveni konobar Grof bio je uvek brz i efikasan.
Siluete, sa Zoranom Miščevićem, koji je živeo u Batajnici, često su nastupale u Čarliju. Ipak, za Badnje veče 1989. godine nisu mogli da nastupe, iako je koncert bio zakazan.
Momci iz lokalnog benda Barok molili su Duleta iz Šangaja da baš oni sviraju za Badnje veče, ali im je odgovorio:
„Ne može, sviraju Siluete.“
„Ej, Siluete!“
Međutim, dvadesetak dana kasnije pozvao ih je ponovo, jer su Siluete otkazale nastup.
„Hoćete li vi da svirate?“
Malo je reći da su bili srećni.
„Daaa! Šestog januara 1989. mala bina unutra u klubu, sklonjeni stolovi, sve puno. Da li zbog Silueta ili zbog nas — nije ni važno, bilo je prepuno“, priseća se Branko iz Baroka, ponosan na jedan od prvih nastupa tek oformljenog benda.
Jedne od retkih fotografija koje svedoče o tom lepom vremenu nastale su aparatom tadašnjeg studenta Fakulteta primenjenih umetnosti, fotografa Radeta Kovača. Na njima vreme kao da je stalo — momci okupljeni oko Snežane Savić poziraju nesvesni da će upravo ta fotografija postati svedok jednog nezaboravnog vremena i jednog koncerta.
Komšinica Mica Kerečki bila je najbliža da Snežani odnese peglu kako bi prepeglala haljinu za koncert. Razleteli su se, doduše, mnogi. Nada, koja je dugi niz godina prodavala karte za koncerte, kaže da je i ona poslala muža kući po peglu, ali teta Mica je bila brža — njena kuća bila je preko puta.
Novac od prodaje karata Nada je ubacivala u veliku kartonsku kutiju, pa ga satima posle koncerta brojala i zapisivala. Jednom je Bora Đorđević začuđeno gledao u tu kutiju. Mića Zagorac često je uporne klince koji su čekali ispred puštao u klub i bez karte.
Teta Mica, koja se u Batajnicu udala 1971. godine, pamti mnogobrojne lepe događaje iz vremena kada su se svi međusobno poznavali. Seća se igranki u „Partizanu“, koje su počinjale i završavale se kolom, dok je između svirao rokenrol — nekada preko razglasa, nekada uz lokalne bendove talentovanih mladića zaljubljenih u muziku.
Najviše su se slušali Elvis Prisli i Tom Džons, a „Zelena trava doma mog“ bila je veliki hit. Rokenrol je pozivao na igru, a kako Mica kaže, Jela Pražić igrala je tvist bolje od svih — bilo ju je milina gledati.
U bioskop se išlo bar dva puta nedeljno, a onda je sedamdesetih godina nastao Čarli. Nije se odmah tako zvao, ali već tada je bilo jasno da je to mesto koje obećava.
Teta Mica se seća koncerata Miroslava Ilića, Slavka Banjca, Bajage i Bore Čorbe, koji je, kako kaže, u Čarli dolazio bezbroj puta.
„Uvek je voleo da dođe i stalno je govorio da mu je kod nas najlepše.“
Ipak, jedan od njoj najdražih koncerata bio je nastup Milana Babića, koji je tada živeo u Batajnici i bio kućni prijatelj porodice Kerečki.
„Bašta pod trskom, separei sa drvenim klupama u obliku ćiriličnog slova G, prostor za igru na sredini, mala bina, a pored kućica u kojoj su se pevači presvlačili. I Milan Babić koji mi peva nekoliko pesama na uvo!“
Komšije su kroz smeh dobacivale:
„Dok ti, Boro, sediš na klupi, Milan Mici peva pesme!“
Smeh, dobra muzika i lepo raspoloženje bili su svuda oko njih.
Žarko Tomaš ne pamti Čarli pod tim imenom, već kao Dom omladine — mesto za izlaske i provod.
„U bioskop se tih godina išlo dva puta nedeljno. Jedan film prikazivao se od ponedeljka do srede, četvrtak je bio slobodan dan, a drugi film od petka do nedelje. Leti su skoro svakog vikenda bili koncerti.“
Jedno vreme za događaje u Čarliju bio je zadužen i Rada Knežević. Upravo je tu upoznao svoju suprugu Kovu, koja sa osmehom prepričava anegdotu kako je Đorđe Balašević, aludirajući na veliki broj gostiju, rekao:
„Ta, mala vam je ova vaša šatra!“
Laza Vukas, poznatiji kao Brka, bio je 1979. godine zadužen za koncerte. Tog leta Riblja čorba svirala je od četvrtka do nedelje, svako veče.
Bend je unapred dogovorio fiksan honorar, ali kada je Bora video kolika je posećenost, predložio je da ipak rade „na procenat“. Mudri Brka nije pristao da menja dogovor.
Mnogo godina kasnije sreo je Boru u Knez Mihailovoj ulici. Bora ga je neko vreme zagledao, pa upitao:
„Brko, odakle se mi znamo?“
Kada mu je odgovorio da je iz Batajnice, Bora se nasmejao:
„A ti si onaj što mi nije dao procenat?!“
Čarli nije bio samo mesto za muziku. Bio je mesto odrastanja! Nije bio ni običan klub, Čarli je miris prošlosti i zvuk uspomena.
Sećanje na Čarli, danas je sećanje na jednu mladost.
„Tu smo čekali Novu godinu još kao sedmaci i osmaci. Tu sam se prvi put poljubila“, priseća se Tina kroz osmeh.
„Devojke koje su kod nas živele kao podstanari vodile su me dva puta u disko dok sam bila sedmi razred, ali mi tada to nije bilo posebno zanimljivo — možda sam bila previše nezrela za disko.“
Leta devedesetih, naročito 1990. i 1991. godine, bašta Čarlija bila je prepuna koncerata.
„Nastupalo je mnogo bendova — sećam se Partibrejkersa, Čorbe, Bajage i, naravno, Džeja.“
A onda jedna od onih priča koje se pamte celog života:
„Spremamo se mi za Bajagu, a ja se posvađam sa roditeljima i oni neće da me puste. Javim Zori, Marijani i Violeti da ne dolazim. One odu, a ja ne mogu da izdržim. Iskočim kroz prozor i odem na koncert. Svi su se šokirali. Zora je rekla da nisam normalna… Strepela jesam, ali neka sam i kaznu dobila — taj koncert nisam mogla da propustim.“
Ostao je samo žal za Bajaginim autogramom koji je kasnije nestao.
A kada je zapravo nastao Čarli? Kako je sve počelo?
Velika pitanja vode u vreme kada je Batajnica 1972. godine postala deo Beograda. Do tada je bila selo u Sremu.
Prvi predsednik Mesne zajednice, Zlatomir Zlatanović, u saradnji sa omladinom uspeo je da objekat u tadašnjoj ulici Moše Pijade broj 11 — današnjoj Ulici pukovnika Milenka Pavlovića — dobije na korišćenje.
Mladi su tada imali priliku da učestvuju u organizaciji kulturnih događaja i stvaranju mesta koje će kasnije postati simbol jedne generacije.
Krajem sedamdesetih godina, verovatno 1979, trojica momaka iz kraja počela su da razmišljaju o imenu kluba. Bilo je više predloga, izvlačila su se imena iz šešira, a kažu da je „Čarliju“ kumovao Zoran Stanković, u kraju poznat kao Keti.
Baštu su napravili sami, a stolove i klupe poklonio im je Milenko Teodorović, poznatiji kao Mile Trta. Kao iskusan trgovac pomagao im je i savetima oko prodaje pića.
Jedan od prvih važnih ljudi za Čarli bio je i Aleksa Komnenović, tadašnji predsednik omladine. Nažalost, poginuo je 1984. godine na putu za Pazovu, zajedno sa Tabakovićem, još jednim važnim članom ekipe.
Priču su potom nastavili drugi omladinci.
Organizatori događaja bili su Pera Grubor, jedan od predsednika omladine, Nikola Borković i Milorad Macura Mačko. Sava Mutvić Mutva bio je DJ, Mića Zagorac stajao je na vratima, a Nada Jojić prodavala karte i sa osmehom dočekivala goste.
Nada se posebno seća zimskih večeri u klubu, kada bi DJ posle strane i domaće pop muzike oko deset sati uveče iznenada pustio Sinana Sakića, Šemsu ili Mitra Mirića. Nekima je to bilo sjajno, dok su drugi negodovali zbog nagle promene ritma.
Za koncert Dade Topića njen muž je išao čak na aerodrom kako bi pevač stigao na vreme.
„A kada je gostovao Halid Bešlić… Jao, kad se setim — lep, zgodan, u belim farmerkama i belim startas patikama“, priča Nada uz osmeh.
Pred nastup Josipe Lisac, požurila je u svoju malu biletarnicu jer je prodaja karata počela ranije. Gosti su je zadirkivali da će se jednog dana poroditi upravo u Čarliju, jer je radila gotovo do kraja trudnoće.
Sveta se i danas seća Josipinog pitanja: „Za kaj ne plešete?“, kao i gostovanja Teatra levo AKUD-a „Ivo Lola Ribar“ i čuvene predstave „Rastibuđilizovane Klejbezable“.
Iza scene Čarlija stajali su ljudi bez kojih to mesto ne bi moglo da postoji. Žika, stolar iz Šangaja, Dule elektroničar iz „Ladne Posavine“, kako Šangajci zovu deo Batajnice kod pruge, i Željko Kotaraš Grof — legendarni konobar Čarlija — bili su stalno u klubu, uvek zauzeti nekim poslom.
Treba pomenuti i Laneta Čikoša, Goricu Veselinović, Tolimira, ipak nadam se da se oni koje nisam spomenula neće uvrediti. Kao što je danas teško pobrojati sve muzičare koji su nastupali u Čarliju, tako je teško nabrojati i sve meštane koji su svojim entuzijazmom i trudom ostavili neizbrisiv trag i učinili da Batajnica bude nadaleko poznata.
„Najaktivnija letnja pop scena je u Batajnici“, pisalo je tada u novinama, prisećaju se Slavica i Dragan, koji su godinama izlazili u Čarli.
Sami počeci kluba, davne 1979. godine, doneli su plesne večeri uz muziku iz filma „Briljantin“.
Nezaboravne male mature, dočeci Novih godina, muzičari obasjani reflektorima na pozornici — sve je to privlačilo omladinu koja je u naš klub dolazila sa svih strana.
Po dvoje ili troje mladih na jednom motoru stizali bi iz Banovaca ili Pazove. Vojnici iz obližnje kasarne voleli su da čuju: „Ko te ljubi dok sam ja na straži?“ Ni Beograđanima nije bilo teško da putuju do Batajnice zbog koncerata — svi su znali za naše kultno mesto.
A onda je, početkom devedesetih, Čarli polako počeo da odlazi u zaborav.
Došlo je neko teško vreme. Bašta se ispraznila, muzika je utihnula, a Batajnica je izgubila svoju najsjajniju tačku okupljanja.
I danas zbog toga u vazduhu lebde ista pitanja:
Kako smo dozvolili da izgubimo naš klub?
Zašto današnji klinci nemaju svoj Dom omladine o kojem će jednog dana pričati sa setom?
Gde su nestali entuzijazam i zajedništvo u stvaranju nečeg dobrog?
Na mestu nekadašnjeg Čarlija danas se nalaze laboratorija i poljoprivredna apoteka. Ponekad, kada je kapija otvorena, pogled odluta ka dvorištu u kojem više nema ni klupa, ni svetlosti pozornice, ni muzike, ni druženja.
Ostale su samo priče.
O kući i bašti pod trskom.
O muzici koja je spajala ljude.
O vremenu koje se više ne može ponoviti.
Jer, kako kažu oni koji ga pamte — posle Čarlija više ništa nije bilo isto.
Za nastanak ove priče zaslužni su Svetlana Mica Kerečki, Dragica Ćulum, Branko Ilić, Valentina Savić i Predrag Vrabac, Slavica i Dragan Stegić, Nada Jojić, Milenko Teodorović, Laza Vukas, Žarko Tomaš, Svetislav Gavrilović i Biljana Knežević.
Veliko hvala Radetu Kovaču na ustupljenim fotografijama i Ceci Živić na sačuvanim ulaznicama.
Autor teksta
Tamara Bokun
