Da li smo dostojni svojih predaka?
Sledeće godine Batajnica će obeležiti dva velika jubileja – 100 godina od osnivanja Sokolskog društva i 90 godina od izgradnje Sokolskog doma.
To nisu samo dve značajne godišnjice. To je vek jedne ideje koja je oblikovala generacije Batajničana.
Pre gotovo jednog veka naši preci nisu podigli samo jednu zgradu. Izgradili su mesto okupljanja, prijateljstva, obrazovanja, kulture, sporta i zajedništva. Verovali su da se snažna zajednica stvara radom, slogom i ljubavlju prema svom mestu. Sokolski dom bio je mnogo više od građevine – bio je srce Batajnice.
Njihova priča ostala je sačuvana na požutelim fotografijama koje i danas govore više od mnogih reči. Ali o Sokolskom društvu bi trebalo pisati više i vratiti stari sjaj domu u kom se sport u Batajnici i dalje razvija još od tih davnih dana!
Na jednoj od fotografija, nastaloj 1930. godine na igračkom tečaju u Staroj Pazovi, među učesnicima stoji Karolina Pristel, druga s leve strane, predstavnica batajničkog Sokolskog društva. Njeno prisustvo svedoči da je Batajnica već tada bila deo velike sokolske porodice u kojoj su se negovali disciplina, obrazovanje, fizička kultura i osećaj pripadnosti zajednici.
1930.godina sa igračkog tečaja u Staroj Pazovi: Karolina Pristel predstavnik sokolskog doma Batajnice stoji druga s leva.
Samo deset godina kasnije, 1940. godine, fotografija hora članova Sokolskog društva otkriva jednu drugu stranu sokolskog života. U sredini stoji horovođa Medvedov, prepoznatljiv po leptir-mašni. U Sokolskom domu nije se samo vežbalo. Tu se pevalo, učilo, družilo i stvarala kultura. Pesma je, kao i gimnastika, bila način da ljudi budu zajedno.
1940.godina hor članova sokolskog društva: horovođa Medvedov u sredini sa leptir mašnom.
Ratovi su promenili državu i vreme, ali nisu uspeli da ugase duh koji je u Batajnici stvaran decenijama. Sokolsku tradiciju nastavilo je Društvo za telesno vaspitanje Partizan, u kome su odrasle nove generacije dece i omladine.
Fotografija iz 1958. godine, na kojoj pionirska dramska sekcija DTV Partizan na zaprežnim kolima odlazi na nastup, govori više od bilo kakvog istorijskog podatka. Na tim licima vidi se radost detinjstva, zajedništvo i ponos što predstavljaju svoje mesto. Upravo u tim trenucima nastajale su uspomene koje su mnogi Batajničani nosili čitav život.
1958.godina pionirska ekipa dtv Partizan(sokolsko društvo) - dramska sekcija
Iste godine Batajnica je bila deo jednog od najvećih sportskih događaja tadašnje Jugoslavije. Na Gimnaestradi u Zagrebu, održanoj od 10. do 14. jula 1958. godine, članice i članovi DTV Partizan predstavljali su svoje društvo rame uz rame sa hiljadama vežbača iz cele zemlje. Na fotografijama vidimo naše gimnastičarke okupljene posle nastupa, nasmejane i ponosne, ali i vežbače sa oblicima, čiji su usklađeni pokreti bili nastavak sokolske tradicije javnih nastupa. Među njima su bili Pribićević, Kalenić, Starčević, I. N., Mile Ličanin, Čikoš, Stevanović i Kolarević. Oni nisu predstavljali samo jedno sportsko društvo – predstavljali su Batajnicu.
Gimnaestrada Zagreb 1957: članice Dtv Partizan Batajnica.
Kada danas pogledamo sve te fotografije zajedno, ne vidimo samo vežbače, pevače, glumce ili decu. Vidimo ljude koji su svoje slobodno vreme poklanjali zajednici. Neko je pevao u horu. Neko je učio gimnastiku. Neko je glumio u pionirskoj sekciji. Neko je odlazio na sletove i Gimnaestrade. Svi su, svako na svoj način, gradili Batajnicu.
Gimnaestrada u Zagrebu 10-14.7. 1958. Na slici su naši vežbači sa oblicima DTV Partizan (sokolsko društvo) s leva na desno Pribićević, Kalenić, Starčević, I.N,Mile Ličanin, Čikoš, Stevanović,Kolarević.
Njihov rad nije bio plaćen. Njihova nagrada bila je osećaj da pripadaju nečemu većem od sebe.
Zato, dok danas posmatramo njihove fotografije, ne gledamo samo lica ljudi iz nekog davnog vremena. Gledamo one koji su nam ostavili deo svog života, svog rada i svojih ideala. Zahvaljujući njima, Batajnica je postala više od naselja. Postala je zajednica.
Danas se, možda više nego ikada, nameće jedno pitanje.
Da li smo dostojni njihove zaostavštine?
Da li dovoljno čuvamo ono što su nam ostavili?
Da li poštujemo njihov trud?
Da li smo sačuvali duh zajedništva koji je izgradio Sokolski dom?
I, možda najvažnije, razmišljamo li o tome šta ćemo jednog dana ostaviti onima koji dolaze posle nas?
Pred nama nije samo obeležavanje jubileja. Pred nama je prilika da se podsetimo ko smo, odakle dolazimo i kakvu odgovornost nosimo prema nasleđu koje smo nasledili.
Jer ono što su naši preci izgradili nije pripadalo samo njihovom vremenu. Gradili su ga verujući da će služiti i njihovoj deci, unucima i svima koji će jednog dana živeti u Batajnici.
Danas je red na nama.
Da čuvamo ono što su stvorili.
Da ga obogatimo svojim radom.
I da ga jednog dana predamo novim generacijama, kako bi i one, gledajući naše fotografije, mogle da kažu da smo bili dostojni svojih predaka.
