Bilo je vreme kada se u Batajnici živelo drugačije. Zemlja je bila važan deo svakodnevice, a vinograd gotovo sastavni deo svakog domaćinstva. Učilo se ne samo iz knjiga, već i na njivi, u voćnjaku i među čokotima. Stare fotografije danas svedoče o tom vremenu koje je nestalo a naše mesto zauvek je promenilo svoje lice.
Teško je danas zamisliti Batajnicu u kojoj je gotovo svaka porodica imala svoj vinograd. A nekada je to bilo sasvim uobičajeno. Vinova loza bila je deo domaćinstva, a rad u vinogradu deo porodičnog života.
Znalo se kada se loza orezuje, kada se vezuje, kada se obrađuje zemlja i kada dolazi vreme berbe. U vinogradu se radilo zajedno – odrasli, a često i deca. Nije bilo mnogo mehanizacije koja bi olakšala posao. Znanje se sticalo iskustvom, od starijih, ali i kroz svakodnevni rad.
Batajnica je imala i svoju poljoprivrednu školu, u kojoj se znanje nije zadržavalo samo u učionici. Učenici su imali praktičnu nastavu i učili na licu mesta. Ono što su čitali u knjigama mogli su da vide, dodirnu i sami urade. Zemlja je bila njihova učionica, a vinograd, voćnjak i njiva mesto na kojem se znanje pretvaralo u iskustvo.
Možda upravo zato stare fotografije iz tog vremena imaju posebnu vrednost. Na njima nisu zabeleženi veliki istorijski događaji. Tu su deca, nastavnici, mladi ljudi, radnici, prijatelji i porodice. Tu je jedna prikolica, nekoliko ljudi okupljenih oko nje, osmesi i spontani trenuci koji su nekada izgledali sasvim obično.
Danas, kada ih posmatramo, shvatamo koliko su dragoceni.
Na jednoj fotografiji deca sede na prikolici, dok odrasli stoje oko nje. Na drugoj su mladi ljudi okupljeni na otvorenom, a na trećoj školska generacija sa svojom učiteljicom. Na ovim fotografijama su priče, o jednom vremenu, druženju porodici i obrazovanju.
Priča o Batajnici koja je živela mnogo neposrednije sa svojim njivama, vinogradima i voćnjacima.
Mnogo toga se u međuvremenu promenilo. Vinogradi su nestajali, zemljište se pretvaralo u građevinske parcele, selo je polako dobijalo izgled gradskog naselja. Sa promenom prostora promenio se i način života. Poslovi koji su nekada okupljali čitave porodice danas su sve ređi.
Ali uspomene ostaju.
Ostaju na požutelim fotografijama, na pričama naših roditelja i baka i deka, u sećanju onih koji još pamte kako je izgledala berba, kako se radilo u vinogradu i kako se znanje prenosilo sa starijih na mlađe.
Zato ove fotografije nisu samo uspomena na ljude koji su na njima. One su mali dokument o Batajnici kakva je nekada bila.
O vremenu kada je zemlja bila važan deo života, kada se više radilo rukama, kada se učilo kroz iskustvo i kada je gotovo svaka porodica imala svoj komad vinograda.
Možda danas više nemamo one vinograde, ali bi bilo lepo da sačuvamo priču o njima. Jer mesto nije samo ono što danas vidimo oko sebe. Mesto su i ljudi, običaji, rad i uspomene koje su ostavili iza sebe.
