Na uglu ulica Maršala Tita i I.L. Ribara (danas Majora Zorana Radosavljevića i Carice Jelene) u Batajnici, tamo gde je nekada stajala kafana „Tri Sremca", danas se nalazi pekara. Kafana je zatvorena pre više od 25 godina, ali kuća u kojoj se nalazila ima znatno dužu i burniju istoriju — sagrađena je davne 1927. godine i pripadala je porodici Velicki. Tekst koji sledi objavljen je u batajničkom časopisu Ogledalo Batajnice, u broju iz oktobra 1994. godine, pod naslovom „Istorija jedne kuće" — u vreme kada je kafana „Tri Sremca" još uvek radila i bila deo svakodnevice Batajničana. Autorka Vesna Kovačević u njemu prati sudbinu kuće od trgovine Cincar Vulka s početka veka, preko požara u Prvom svetskom ratu i izgradnje nove kuće 1927, do posleratne konfiskacije i gašenja porodične loze Velickih. Prenosimo članak u celini, u izvornom obliku, kakav je izgledao pre 32 godine.
Istorija jedne kuće
Građena davne 1927. godine kuća Velickih ispratila je mnoge ljude i događaje. I dok su njeni drugi delovi rušeni i ponovo građeni, lokal sa kafanom „Tri Sremca" ostajao je da čuva uspomenu na stara vremena i da bude svedok budućih.
Poput ljudi i kuće imaju svoj život, svoju sudbinu. Nadživljavajući često svoje stanare, one ostaju kao nemi svedoci vremena i događaja.
Jedna od takvih kuća, koja sigurno mnogo toga pamti, jeste i ona na uglu ulica Maršala Tita i I.L. Ribara u kojoj se nalazi čuvena kafana „Tri Sremca".
Na tom mestu početkom veka, držao je veliku trgovinu mešovitom robom Cincar Vulko. Čuven po svojoj trgovinskoj sposobnosti, Vulko je u svojoj prodavnici imao gotovo sve, a ukoliko se desi da nečega nema, to je nabavljao u rekordnom roku. Postoji anegdota po kojoj je jednog prepodneva u Vulkovu prodavnicu došao seljak tražeći gajde. Vlasnik ga nije odbio rečima da nema, već mu je rekao da dođe po podne. I kada je seljak u dogovoreno vreme došao — gajde su već bile nabavljene.
Međutim, trgovačka veština nije bila dovoljna da sačuva ovu prodavnicu, koja je izgorela u vihoru Prvog svetskog rata, zapaljena od strane austrijske vojske.
Negde posle 1914. godine plac sa zgarištem čuvene trgovine kupio je Radovan Velicki, imućni seljak, čiji preci su se, sudeći prema prezimenu, u Batajnicu doselili iz Poljske.
On će na istom mestu 1927. godine sagraditi novu kuću sa okućnicom koja je obuhvatala prostor od današnje apoteke, pa sve do iza veterinarske stanice, i naravno — neizbežnim lokalima. U jednom je sve do 1934. godine držao mesnicu Radovanov sin, Sava Velicki, a drugi je iznajmljen i u njemu je otvorena kafana „Kod Sremca".
Najstariji Batajničani sigurno pamte stolove na ulici ispred kafane sa uvek čistim belim stolnjacima i reklamom za čuveno Vajfertovo pivo. Bilo je to mesto na koje su izlazili domaćini na čašicu pića i čašicu razgovora. A kako je novi rat bio na pomolu, tema za razgovor je bilo sve više.
U istoj kući, samo na mestu današnje zlatare, nalazila se i poslastičarnica Muharema Ćerima, za koju kažu i da je po svom izgledu, ali i po kvalitetu ponude bila dostojna konkurencija i čuvenoj poslastičarnici u Balkanskoj ulici u Beogradu.
U njoj su se svako veče okupljali mladi Batajničani, školarci, intelektualci. Rat će ih kasnije odvući na različite strane, ali tada, zajednički su im svima bili izlasci kod Ćerima — na kolače i bozu.
Pored poslastičarnice nalazila se i berbernica, a kako su, sem porodice vlasnika kuće, u njoj stanovale i porodice kafedžije i poslastičara, kao i njegovih jedanaest radnika, ovde je uglavnom bilo veoma živo i dinamično.
Tako je kuća Velickih dočekala Drugi svetski rat i uspešno ga preživela. Jedino su vlasnici promenili svoj status, pa im je od cele kuće sa ogromnim placem ostao samo manji deo, dok je lokal sa kafanom konfiskovan. Sa ove istorijske distance zanimljivim se čini naročito način na koji je to izvedeno.
Kafana „Kod Sremca" kasnije nazvana „Tri Sremca" imala je u vreme konfiskacije svega 54 m², a kako su oduzimani samo lokali iznad 70 m², tadašnji predsednik opštine se pobrinuo da kafanu najpre proširi, na račun stambenog dela kuće, a zatim da je, pošto je ispunjavala uslove za to, oduzme „u ime države".
U tako smanjenom stambenom prostoru, ostala je da živi snaha Radovana Velickog, Olga, sa dve kćeri. One su se 1963. godine odselile, a kada je sedamdesetih godina umrla i Olga, kuća je ostala bez ijednog pripadnika porodice svojih graditelja.
Vremenom, sve se izmenilo. Ostala je samo kafana „Tri Sremca" da čuva uspomenu na stara vremena i da bude svedok budućih.
