Nekada se selo nije moglo zamisliti bez konja. Bio je u saputnik u svakom domaćinstvu i nije bio samo životinja koju je trebalo nahraniti i očistiti. Konj je bio radnik, pomoćnik, imovina, ali i prijatelj kroz svakodnevni život. Pre traktora, konj je vukao plug, drljaču, kola i sve ono što je trebalo prevesti. Vukao je i život porodice.
I tako konj vuče kola sa prikolicom, a na prikolici porodica. Motike su tu kraj njih, na prikolici je i špartač. Dva jutra zemlje još se nekako i izdrže, ali tri jutra presednu i čoveku i konju. Na njivi gazda šparta između redova. Protera špartačem jedan red, pa zastane kod dece koja kopaju kukuruz između stabljika.
– Kako ide?
Jednom prođe, pa zastane. Drugi put isto. A treći put gazda više ne mora ni da zastane.
Konj sam stane, okrene glavu prema deci koja kopaju i pogleda ih kao da i on pita:
„Je l’ teško i vama?“
Jer čovek i konj su tada zajedno nosili teret zemlje. Znalo se koji je konj miran, koji živahan, koji neće da krene dok mu se lepo ne obratiš, a koji kao da unapred zna šta od njega tražiš. Domaćin je poznavao svog konja, ali je i konj dobro poznavao svog čoveka. Godinama su zajedno radili, putovali i prolazili kroz blato, sneg, vrućinu i prašinu.
A onda su tu bili i oni dani kada konj nije bio samo radnik. Jedno ždrebe volelo je šljive.
Kad bi dečaka neko dozivao ili tražio, ždrebe bi dotrčalo do njega u baštu. Kao da je znalo gde treba da ga potraži. Volelo je šljive, pa bi uzelo plod, pojelo ga, a košticu jednostavno – pljunulo. I kao što je dečak rastao, raslo je i ždrebe. Od malog nestašnog ždrebeta postao je divan konj – Sokol. A prijateljstvo je ostalo isto. Sokol bi donosio češagiju da ga dečak istimari, kao da je znao da taj posao pripada upravo njima dvojici. Bili su zajedno i kada se radilo i kada se odmaralo. Kada bi išli u vinograd, posle napornog rada zastali bi kod brega. Tamo bi gledali Dunav i brodove kako prolaze. Čovek i konj, svako na svoj način, kao da su delili isti pogled. Uz šljive, Sokol je postao i konj koji je voleo brodove. Možda niko nikada nije mogao da zna šta je zaista video dok je gledao Dunav. Da li je prepoznavao brodove, da li je uživao u vetru koji je dolazio sa reke ili je samo stajao pored svog čoveka, zadovoljan što su zajedno. Ali možda upravo u tome i jeste lepota tog odnosa. Jer oduvek se znalo za to beskrajno prijateljstvo čoveka i najplemenitije životinje. Konj je čoveku davao svoju snagu, a čovek njemu brigu, poverenje i mesto u svom životu.
A onda su došli traktori.
Polako su konje počele da zamenjuju mašine. Zaprege su nestajale sa njiva i sokaka, a konj je iz svakodnevnog života domaćinstva polako prešao u uspomenu. Sve je manje konja, konja koji jure... - kaže jedna pesma.
Ostale su fotografije.
Na njima su ljudi, konji, kola, njive, dvorišta i seoski putevi. Naizgled obične slike, a zapravo čitav jedan život.
Život u kome je konj znao koliko su teška tri jutra zemlje.
Život u kome je umeo da zastane kod dece koja kopaju.
Život u kome je jedno ždrebe trčalo za dečakom kroz baštu.
I život u kome su čovek i njegov konj, posle napornog rada, mogli kraj Dunava da gledaju brodove.
Možda je baš zato teško gledati stare fotografije konja, a ne osetiti nešto više od nostalgije.
Jer na njima nisu samo konji. Na njima je vreme kada je čovek svoju snagu delio sa životinjom, kada se radilo zajedno i kada je između čoveka i konja postojalo nešto što se nije moralo izgovoriti.
Dovoljno je bilo pogledati se i nikuda ne juriti!
