Stariji Batajaničani se sa nostalgijom sećaju vremena koja su bila drugačija i po mnogo čemu lepša od današnjih. Nekada su ljudi mnogo više fizički radili, ređe se viđali manje informacija primali, a ipak ni u čemu što doprinosi zrelom rezonu i pametnom rasuđivanju nisu oskudevali. Najčešća okupljanja bila su na krsnim slavama, seoskim vašarima, daćama i svadbama. I upravo taj broj okupljanja bio je dovoljan da se razmene sve informacije i da se ni u čemu ne oskudeva. Ni jedan važan događaj nije mogao proći nezapaženo da se o njemu ne popriča i da zajednički sud da li je to dobro ili zašto nije dobro. Sremci su ponosit deo srpskog naroda, koji je znao čuvati i sačuvati vekovima nasleđene običaje, kojima je uvek ugrađivao niti savremenosti koja je tim običajima davala neophodnu vitalnost da prežive i da se održe.
Znali su Sremci zapevati, izmisliti poskočice, nasmejati sebe i one oko sebe, ali su znali kako se brani ravni Srem od svih zala kojih je bilo na pretek. Jedan od običaja koji se održao do današnjih dana je i sremska zabijačka. Tačan nastanak zabijačke kao običaja nije poznat odnosno možemo reći da je ona „običaj koji nema svoj datum", ali ima vrlo određen vremenski period i traje koliko i početak zime. To su dani kada se vredni Sremci okupljaju posle minulog leta, posle žetve i setve i kad ostaje najvažniji deo posla a to je da se sremski domaćini pripreme za dugu i hladnu zimu. U nekim krajevima Srbije taj vremenski period se zove vreme svinjokolja, u nekim vreme poseka, a u Sremu vreme zabijačke.
Za vreme socijalističke Jugoslavije radno angažovano stanovništvo koristilo je 4 neradna dana oko praznika „Dana državnosti" 29. novembar, kako bi obavili zabijačku. Prava sremska zabijačka je doživljaj koji pamte najbliže komšije, prijatelji rodbina i domaćin koji tog dana završava posao i obezbeđuje za svoju porodicu zimnicu u mesu i mesnim specijalitetima: šunku, pršutu, sremsku kobasicu, kulen, džigernjaču. Tog dana se dosta radi, dobro jede a uveče može da se i popije. Pravo je zadovoljstvo u današnje vreme prisustvovati zabijački u kući domaćina, Sremca u kojoj u slozi žive četiri generacije. Tu su kao najstariji pradeda i prababa, zatim deda i baba, njihov sin i unuci.
