Srpski haiku ili bećarac još uvek se može čuti na svadbama, u kafanama, na nekim veseljima. Pročitajte priču o njima i naučite neke od najvrcavijih dvostihova koji su se očuvali do danas. “Ova svadba nešto mi je čudna, lepa mlada a da nije trudna" savremeni je bećarac koji nam dokazuje da vrcavi dvostih još uvek živi na našem podneblju. Za srpski haiku ili bećarac teško je odrediti kada je nastao. Dugo se nije zapisivao, pa je mnogo toga izgubljeno, ali se brzo širio pa ima svoje podvrste po mestu porekla ili tematici kojom se bavi. Pročitajte priču o bećarcima i naučite neke od najvrcavijih dvostihova koji su se očuvali do danas.
Mnogi su se trudili da prikupe bećarce. Oni koji su se time bavili uspeli su da skupe na hiljade primeraka šaljivog dvostiha, ali ipak mnogo je veći broj onih koji su nepovratno izgubljeni i zaboravljeni, jer nisu zapisivani na vreme. Vuk Karadžić nije mario za bećarce iako je znao da postoje, a Njegošu su preporučivali da ne piše u dvostihu kako ne bi asocirali na bećarce-sinonime lake zabave iz kafana i bircuza. Tako danas imamo one koji su se prenosili s kolena na koleno, a kasnije počeli da se zapisuju. Stručnjaci iz oblasti knjiženosti ili etnomuzikologije kažu da su prvi zapisi šaljivog bećaraca mogli da se nađu u pesmaricama s kraja XVIII i početka XIX veka, ali to ne znači da ova forma nije postojala i ranije. Zvanično se smatra da su bećarci nastali pre dvesta godina, kada je život paora iz Banata bio težak i ispunjen svakodnevnim napornim radom. Kada bi želeli da se provesele ovi vredni ljudi bi se okupljali i potom nadmetali u smišljanju živopisnih bećaraca. Tajna dugovečnosti ovog desetorečnog dvostiha je upravo u njegovoj direktnosti i temama koje su svakodnevica, a predstavljene su na šaljiv način.
Upravo neki od prvih zapisanih bećaraca govore o razuzdanom životu slobodnih mladića, a danas imamo čitav dijapazon onih koji pokrivaju kume, svekrve, žene i ostale životne teme. Mladen Leskovac je u svojoj antologiji naveo da je Bećarac nesumnjivo nastao u Banatu, Sremu i Bačkoj a da se potom širio preko Slavonije ka Kordunu i Lici. Osim po mestu porekla bećarci se dele i po tematici kojom se bave. Tako raspoznajemo: muški i ženski bećarac, svatovski, mastan i onaj malo manje mastan kao i brzi i spori bećarac.
"A gle lole, a gle roda moga, a ja htela da ljubim drugoga!"
"U mog dike drombuljasta usta, kad poljubi, komšije probudi!"
“Ora, ora, neću za paora, već za batu koji prima platu!"
„Zagrli me opet, moja lolo, oko struka, otpala ti ruka."
„Kad me lola metio u granje, videla sam bestežinsko stanje"
„Kratka suknja, tesno mi jeleče, što ne dođeš, diko, svako veče?"
„Mani lolo, ak ne dođeš često, drugi će ti zauzeti mesto."
"Mene ćaća oženi nejačka; cura jača neda pokrivača."
„Mala moja progutala žvaku, pa joj nešto raste u stomaku."
"U mog strica osam kobasica, sedam prži osmu strina drži..."
„Što sam sinoć jednu uz tarabu, bosom nogom nagazio žabu..."
“Ženiću se onom koja puši nek' mi meso na tavanu suši"
„Ženiću se i ja ove zime nek se majka ima svađat s kime!"
“Al sam sinoć jednu uz banderu desnom nogom udario keru"
„Oj krmačo ajde se oprasi, da se bećar duga otarasi."
„Ja sam Janju ljubio na panju u neznanju popeo se na nju..."
“Sad me Janja ganja oko panja zbog neznanja i drugoga stanja."
“Zlatica mi u krompire stigla, ja je prašim ona noge digla."
„Ajmo, druge, nema nam momaka, moj bi doš'o, nema opanaka."
“Ej Sremice, eto tvoje sreće: ‘oćeš onog koji tebe neće"
“Čuvajte se garavuša, ljudi, garava se triput noću budi."
“Lažu žene da nisu ljubljene, ostarile pa zaboravile."
„Teško ženi koja je poštena, kad ostari nema uspomena."
“Sve su žene u principu iste, napiju me pa me iskoriste."
“Sad se cure udaju na rate, tri meseca pa se kući vrate."
“Za bećara nema veće kazne, tužan pogled u džepove prazne."
“Dok smo živi i dok će nas biti, bećarluk se mora nastaviti."
"Ženiću se kada odu laste, kada maloj trbuščić naraste."
„Mladoženja i tvoje je prošlo, sad si mladoj pod papuču došo."
“Sve se kanem, da se žena manem, al' ne mogu, fala dragom Bogu."
Ovo su naravno samo neki od zapisanih bećaraca, a koliko ih je stvarno nemoguće je odrediti. Ima naravno onih entuzijasta koji su deo svog života posvetili sakupljanju vrcavih dvostihova. Pravo mesto za traženje ovog narodnog blaga je naravno kod muzikanata, starijih sugrađana koji se sećaju zlatnog doba bećarca i nekadašnjih boema uvek omiljenih u društvu. Međutim, svaki istraživač ima svoj način da prikupi što više ovih šaljivih stihova. Dušan Dejanac publicista iz Kikinde, smatra da su se ove šaljive pesme pevale i u Bosanskoj krajni. Ovaj istraživač je deceniju i po dug rad na polju etnološkog i istorijskog blaga pretočio u knjigu „Banatski bećarac", u kojoj se nalazi 1800 bećaraca. Osim onih koji govore o ljubavi, o komšiji, kumu, priji ili vojniku, u Dejančevoj knjizi zastupljeni su i nezaobilazni masni bećarci. Treba napomenuti da postoji blaži oblik masnog bećarca, one najmasnije ne bismo ovde navodili, ali lako ćete ih naći ukoliko se malo raspitate ili "proguglate", mada ste ih verovatno i čuli na nekoj svadbi ukoliko su se muzikanti malo bolje "opustili".
"A gle pole, a gle roda moga, a ja htela da ljubim drugoga!" je prvi bećarac sa kojim je Jasmina Vukmanović, domaćica iz Rume, pre 28 godina, započela svoju misiju prikupljanja šaljivog dvostiha. Od tada je nakupila kolekciju od 4.700 sremskih bećaraca i objavila tri knjige. “Nema lepše pesme od bećarca" Jasmine Vukmanović je zbirka koja sadrži 1500 bećaraca i poskočica, sakupljenih najvećim delom iz usmenih izvora. Bećarce nije prepisivala nego ih je dobijala od zemljoradnika, estradnih umetnika, vozača, studenata i doktora nauka.
