Iza limenih vrata nalazio se oronuo hodnik koji je vodio do još jednih vrata. Desno stepenice ka prostorijama mesne zajednice. Sve je bilo sivkasto, jer bilo je to vreme velike oskudice. Iza tih drugih, pohabanih drvenih vrata ulazilo se preko polegnutog stuba koji je glumio stepenik u prostor nalik na neko istorijsko nalazište. Po koji veći kamen levo i desno, okruženi nosećim zidovima okrznutim zubom vremena, gazeći po nečemu nalik na šljunak postajali bismo posle svake svirke bogatiji. U vremenu kada je zlo bilo svuda oko nas, kada su se takve ruševine, nečiji domovi, mogle videti i stotinak kilometara dalje, jedna grupa omladinaca stvorila je u Batajnici mesto za svirku. Mesto za bar tračak svetlosti u lošim vremenima, mesto borbe za opstanak neke bolje muzike, mesto kome ni naziv nije trebalo smišljati. Spaljeni bioskop. Jer, beše zaista davno nekad bioskop u našem mestu.
Oni rođeni četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka sećaju se projekcija filmova još iz vremena njihovog detinjstva. Zatim, kada su odrasli i zasnovali svoje porodice posećivali su bioskop uveče, kad uspavaju decu. Čak i generacije rođene sedamdesetih odgledale su poneku projekciju u našem bioskopu. Kažu da je premijera filma „Sutjeska“ bila u batajničkom bioskopu. Onda je došlo vreme da se bioskop renovira, a odmah nakon renoviranja dok još nijedna projekcija nije puštena u novoj sali, bioskop je krajem osamdesete godine prošlog veka izgoreo.
Gašenje požara nekadašnjeg bioskopa
Stajao je tako kao simbol svega onog što smo imali a što više nemamo, do jednog leta.
Batajnička organizacija mladih, skraćeno BOM u leto 1994. godine daje bioskopu novi život. Sve je počelo u jednom podrumu gde je mladi batajnički bend Digresija imao probu. „Dolazi Darko Dalton kod nas na probu u mom podrumu i kaže, e hajde da svirate u spaljenom bioskopu ima MZ razglas. Mi, naravno odmah pristajemo.“ – seća se Goran jedan od članova benda i nastavlja - „Odlazimo, a tamo ruševina, zarasla i obrasla vise grede betonske na pola... bina zemljano brdašce. Razglas kao jači kućni hifi. Odmah nas se okupilo desetak, svi iz Digresije Vlada-Tafi, Šare, ja, Darko, Liberka, Mućak, Aksa, Steva Džudželija i još par ljudi ne više i celo leto ‘94 akcijamo, samostalno, dobrovoljno da osposobimo naš bioskop.“
Snežana koja je u Spaljenom bioskopu prodavala karte i piće se takođe seća raščišćavanja: „Ja pamtim kad smo čistili bioskop, trava, rastinje, sve zapušteno, ali svi uz osmeh i nikom se kući ne žuri.“ Oko cementa šljunka i dasaka za šalovanje omladince je pomogla firma Trivić, osim ove firme, BOM su pomogli i drugi lokalni biznismeni, Barišić i Radeka i neke uspešne građevinske firme tog vremena donirajući materijal. Postojao je i predlog ugovora da za donacije dobiju reklamu određenih dimenzija na bini. Tako je udruženim snagama izbetonirana bina. U mesnoj zajednici BOM je imao kancelariju u kojoj su se okupljali i razmatrali organizovanje budućih događaja. Takođe, tu su čuvali opremu, a u zimskom periodu bilo je i svirki. Na jednom zidu kancelarije bio je poster Vinone Rajder, seća se Zoran Aksić. Darko Dalton i Steva Džudželija sećaju se da je sve počelo u julu mesecu 1994. godine , a već 1. 8. 1994. održan je prvi koncert batajničkih bendova. Učestvovali su Digresija, Barok, Sedmo nebo ili Daj čiki ruku ne sećaju se koje ime je bend koristio u to vreme kao i Dan posle. Barok je svirao i 27. 8. 1994.godine u čast Atomskog skloništa. Batajnica je u to doba imala sedam bendova spremnih na svirku. BOM-u se u tom periodu pridružila Sandra Rančić koja se bavi novinarstvom od 1987. godine, a organizacijom i promocijom događaja u kulturi od 1994. godine, a može se reći da je bila i Batajničanka jedno vreme. Sandra kaže: „Ima bar desetak imena koja su izuzetno važna za pop kulturu grada i države, koja su prošla kroz Spaljeni bioskop!“ Koncerti Familije, Neleta, Instruktora, grupe Roze Poze i Direktora, urađeni su na njenu inicijativu - organizaciju. „Vodila sam i medijsku promociju Spaljenog bioskopa - organizovala sam gostovanja bendova i pričala na 3K o našem bioskopu, i na najvažnijoj emisiji tog vremena "Paket aranžman", kod Zorana Lazarevića -Kize Betmena, pisala sam za Ogledalo Batajnice i za Našu Borbu o tome. Spot Roze Poze je snimljen tu tako što sam nagovorila bend i reditelja - čuvenog, sada pokojnog Milorada Milinkovića Debelog. U spotu je lik žene sa trudničkim stomakom glumila Vladislava Vojnović, naša čuvena dramaturškinja, književnica i producentkinja.“- dodaje ona. „ Sandra je o svemu tome pričala i na batajničkom radiju „Grom“ lepila je plakate za koncerte po gradu, bez blama uz ogromnu želju da cela ta priča uspe, bila je veoma posvećena našem koncertnom mestu.“ –seća se Steva Džuželija.
Kada je dogovoren koncert Zabranjenog pušenja za četvrtak 8. 9. 1994. godine momci su otišli na radio Pingvin da plate reklamu. Niko im nije verovao da će zaista svirati „Pušenje“ jer je bend po raspadu Jugoslavije i dolasku Neleta u Beograd održao tek dva ili tri koncerta ( u SKC-u te godine krajem juna meseca ). Bili su to dani menadžerskih početaka pa ih je na radiju dočekala devojka koja je davala predloge kakve sve reklame imaju u ponudi. Izabrali su onu najjeftiniju varijantu bez muzičke podloge, samo tekst. Steva se seća da je jednom prilikom Nele rekao „Kiša pada zeleni se trava Zabranjeno pušenje to je grupa prava“ te je među mnogobrojnim reklamama sa muzičkom podlogom Spaljeni bioskop ima jedinstvenu reklamu na radiju Pingvin. Seća se takođe da je za koncert Ramba imao predlog da se pročita „Kiša pada zeleni se trava Rambo Amadeus je balkan boj“ ali devojka „sa radija“ je zamolila da ipak to izbegnu, puštena je muzika kao podloga za najavu koncerta.
Na koncertu Zabranjenog pušenja prodato je 1200 karata, koncert je izazvao veliko interesovanje, sećam se da nisam verovala svojim očima kada su iz buseva na centru počeli da izlaze mladi ljudi željni dobre svirke. Ozvučenje za koncert „Pušenja“ iznajmljeno je od Jelića iz YU grupe. Platno ispisano rukom rašireno između crkve i pošte bilo je jedina reklama u mestu, ulaznice takođe ručno nacrtane i štampane u „Rivalu“ . Snalazili su se naši omladinci, entuzijasti i idealisti na neverovatne načine. Posle toga dolaze i mnogi drugi važni bendovi, za nas, tadašnju omladinu.
Rambo Amadeus svirao je već iduće nedelje sa svojom najboljom postavom (Bata Božanić na basu, Trut bubanj. Ogi Radivojević) meni je ostao u sećanju jer se pojačalo zapalilo na sceni ali profesionalci su svirku nastavili.
Za koncert Električnog orgazma 21. 9. 1994. godine pričali su da je bio jedan od njihovih najboljih koncerata.
U Spaljenom bioskopu svirali su mnogobrojni bendovi, Darko i Steva sećaju se tematskih večeri SKA i Pank muzike kao i večeri Srkija metalca. Steva dodaje: „Svako je mogao da napravi veče svoje omiljene muzike ako je imao volju i želju, samo bez „narodnjaka“, jer je toga bilo gde god se okreneš pa da ne „kontaminiraju“ prostor a bilo je pokušaja.“
Sezona 1995. godine počela je 6. maja zajedničkim koncertom na kom su svirali „metalci“ iz Bora koji su „pokidali“, 16-8-23 iz Stare Pazove, Hollywood rabotnik, Barok, Digresija itd. Zatim bend Familija takođe u maju mesecu. Jun 1995. godine u Spaljeni bioskop „doneo“ je Direktore.
Na našem kultnom mestu svirali su i Roze poze, Nenad Stamatović (Bajagin instruktor), Sanšajn 1996.godine, mnogobrojni demo bendovi i mnogi drugi.
U spotu za pesmu „Ozon ima rupu“ Roze poze pred kraj spota vidi se tabla sa natpisom našeg kluba. Jedna od dve senke na samom kraju spota je Snežana, jedna od mladih entuzijasta našeg mesta tog vremena.
Tabla sa natpisom Spaljenog bioskopa u spotu benda Roze Poze
Dešavalo se da za vreme koncerata kada shvate da neće imati dovoljno novca za isplatu benda, momci iz BOM-a idu po mestu da pozajmljuju novac. Sandra se seća da je novac menadžeru Familije odnela nekoliko dana kasnije. Milan Trtica Trta je donosio piće iz podruma pića svog oca i često uskakao kad zaškripi oko novca. Postoji i legenda da su jednom hteli da pozajme novac od „lokalnog biznismena“ na šta im je on odgovorio „U nekoj sam frki za pare“ te je opevan u desetercu od strane Danijela Kuzmana – Kuzme iz benda Daj čiki ruku.
Ipak nastavili bi uporno dalje, čak i kad su kako kažu „dotakli dno“ pa organizovali disko večeri u prostoru bioskopa.
Srđan se seća dočeka Nove godine u prostoru BOM-a, bilo je to 1995. ili 1996. uz DJ Pipu. Posle muvanja u Spaljenom bioskopu na koncertu Zabranjenog pušenja dvoje su se venčali govori jedna simpatična anegdota: „Ona je mislila da lokalni stanovnici nešto pale jer nije znala šta to tako smrdi u prostoru, a on je shvatio da je ona prava jer nije znala kako smrdi trava!“ Steva se seća momka koji se dan pred koncert doselio u Bataju, prateći zvuk muzike koju voli stigao je do Spaljenog bioskopa, odslušao koncert popio koje pivo više i oko dva sata noću rekao – „Ja brate ne znam gde živim!“
Spaljeni bioskop živeo je kratko ali ostao je nešto posebno u srcima svih nas koji smo u njemu bar jednom bili. Stvorila ga je omladina obasjana idealima i ljubavlju prema rokenrolu. Sve je počelo skromno, Štefovim pojačalom, Kuzninom čajkom i Čenjinim bubnjem, a u našem mestu mogli smo uživati uz svirke mnogobrojnih važnih muzičara! Vredelo je pokrenuti tu priču bar na kratko, barem te dve, tri sezone. I đuskalo se, o da. Nije bilo nikakvih redova za piće, jer piće je bilo tu negde na običnim stolovima i dodavalo se od ruke do ruke. „Sve je bilo improvizovano, a funkcionisalo je savršeno.“- seća se Snežana.
Mogao si koncert da slušaš iz prikrajka, a opet mogao si da staneš tik uz binu. Binu sa oskudnim reflektorima, binu na kojoj bi s vremena na vreme nestalo struje. Takvo mesto ne postoji nigde više, verujem da nigde nije ni postojalo nešto slično. Spaljeni bioskop stvorili su omladinci u neuglednom prigradskom naselju u kojem je omladina želela svetlost. Provod pod zvezdama, jer krov je odnela vatrena stihija još odavno.
Na mestu spaljenog bioskopa sad je kineski tržni centar, bezličan, nepotreban. Limena vrata su na istom mestu, ali iza njih neka plastična vrata vode ko zna gde.
Nemamo mnogo fotografija iz tog vremena, ali muzike ima, one iste kao pre, zvuče još bolje. Govore nešto o opstanku i tračcima svetlosti i o sećanjima koje niko ne može oduzeti.
Kraj Spaljenog bioskopa niko ne zna tačno, a bilo je to 1996/97. godine. „Kada smo oživeli prostor počelo je rasipanje i priče ko je uzeo prostor i ko će da ruši - gradi. Batajnica je ćutala (kao i uvek) i ujutru eto tržnog centra.“ – seća se Goran dok mu se slike tog doba vraćaju kao vremeplov.
Šta je za nas bio Spaljeni bioskop? Nije lako opisati a još je teže objasniti rečima. Zbog toga poruka koju mi je Snežana poslala odjekuje: „Razmišljam, ono vreme, nemaština, ratovi, tuga, muka, a ta grupa momaka nam napravi tako jedno mesto gde u momentu kad uđeš u taj Spaljeni, sve ostalo ostane iza zidova tog bioskopa....taj osećaj slobode, sreće, druženja uz muziku koja nam je bila ventil za sve.....taj osećaj se nikada ne zaboravlja, tu si među svojima i svima je isti cilj - slušati dobru muziku i biti slobodan, mlad i srećan, a svega toga izvan zidova Spaljenog nije bilo baš puno.“
Priložene fotografije su iz lične arhive Vere Opačić i Branka Ilića Čenje sa koncerta grupe Barok – i svirke u čast Atomskog skloništa.
Sandra Rančić pred koncert benda Familija.
Goran Pajkić Paja sačuvao je kartu broj 683 sa koncerta Zabranjenog pušenja. Takođe čuva audio kasetu sa snimkom svirke Ramba Amadeusa.
Na spisku koncerata Ramba Amadeusa nalazi se i koncert u Spaljenom bioskopu sa celokupnom plej listom.
Bendovi Digresija i Barok i dalje postoje i vredi posetiti neku njihovu sledeću svirku.
Na Youtube-u možete pronaći snimke sa koncerata Digresije i Baroka kao i spot benda Roze poze „Ozon ima rupu“.
Za nastanak ovog sećanja zahvaljujem se Snežani Aksić, Sandri Rančić, Veri Opačić, Goranu Pajkiću, Stevi Džudželiji, Zoranu Aksiću, Darku Ristiću, Branku Iliću, Nenadu Šarcu i celokupnom nekadašnjem BOM-u jer, ostavili su jedan trag u vremenu.
Zanimljivosti: 1994. godina donela je prekid inflacije koja je prethodne godine bila u punom jeku, marka i dinar su izjednačeni. Cena koncerata se kretala od 3000-3500 dinara/maraka. Cena karte bila je 5 dinara, a cena piva 1,25 dinara. Jer, dinar je bilo malo a 1,25 doneo bi kupovinu barem dva, a najčešće četiri piva!
