Živojin Ćulum – prvi školovani Batajničanin koji je znanje pretvorio u nasleđe

U vremenu kada je malo ko iz Batajnice imao priliku da stekne visoko obrazovanje, jedan mladić iz Vojačkog šora odlučio je da pomeri granice. Živojin Ćulum, profesor fizike, matematičar i zaljubljenik u nauku, ostavio je dubok trag kroz generacije učenika i studenata. U nastavku donosimo odlomak iz knjige „Škola sa raskršća“, koji osvetljava njegov život, rad i nasleđe koje i danas traje.

„Najsloženije stvari umeo je da objasni na najjednostavniji način“ –prof. dr Ilija Ćosić o svom profesoru Živojinu Ćulumu.

Negde na prvim stranama prvog poglavlja ove knjige, deda Rajko napominje da je do Drugog svetskog rata samo jedan naš sugrađanin iz sela stekao fakultetsku diplomu. Taj vredni i uporni đak zvao se Živojin Ćulum.

Rođen je u Batajnici 8. novembra 1911. godine u mnogobrojnoj porodici koja je živela u tadašnjem Vojačkom šoru. Kuća u kojoj je rođen voljeni profesor fizike i danas odoleva vremenu. Još kao dečak, Živojin je sebi obećao da će postići nešto u životu. Dok je gledao svoju majku kako savijena preko korita pere veš, znao je da mora pomoći svojoj porodici i omogućiti im bolji život.

Živojin Ćulum u prvom razredu 1918. godine

Profesor Ćulum imao je dve velike ljubavi – nauku i fudbal. Na proslavu šezdesetogodišnjice sportskog kluba BSK, davne 1985. godine, došao je autobusom. Poranio je, a svojim pričama o nastanku kluba vrlo brzo je razgalio sve prisutne. Bio je jedan je od njegovih osnivača, a kako se navodi u knjizi o njemu, koju su priredile njegove kolege i rodbina, svoje prve časove matematike i fizike držao je upravo na poljani kod pruge, tamo gde su se odigravali prvi treninzi i utakmice. Ljubav prema lopti, u početku, doduše, samo prema krpenjači, razvila se kod momaka iz našeg i okolnih sela u vreme dok su posle časova u Zemunskoj gimnaziji čekali voz za povratak kući. Železnička stanica u Zemunu nalazila se tridesetih godina prošlog veka preko puta nekadašnjeg hotela Jugoslavija, na granici Zemuna i sadašnjeg Novog Beograda. Na toj poljani uz Dunav dečaci su prekraćivali vreme čekanja voza ili vreme pred polazak u školu upravo igrajući fudbal. Pored batajničkog sportskog kluba, profesor Živojin osnovao je na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu i fudbalski klub Mašinac. Iako su se neke kolege bunile zbog nastanka kluba, profesor se kasnije šalio da je veza između fudbala i Halejeve komete veoma bliska.

Naime, po odlasku u penziju profesor Živojin objavio je knjigu o Halejevoj kometi, kako za drugo izdanje knjige nije bilo dovoljno novca, fudbalski klub Mašinac, koji je tad već ojačao, pritekao je u pomoć. Fudbal je direktno finansirao nauku. Koliko god da je profesor bio čovek nauke, astronomije i solarne energije bar isto toliko, ako ne i više, bio je i ljubitelj fudbala. Jer, u sportu ne baratate samo egzaktnim činjenicama, već i emocijama – govorio je.

Živojin sa sestrama Jelicom i Zorom i komšijskom decom

Nakon završena četiri razreda u našoj školi, Živojin je 1931. godine maturirao u Zemunskoj gimnaziji. Iste godine upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, Odsek za astronomiju, kasnije je prešao na Odsek za matematiku i tamo diplomirao 1935. godine. Bio je đak čuvenog Mike Alasa. Školu za redovne oficire završio je 1936. godine. Od 1937. do 1939. godine bio je suplent u gimnaziji, vaspitač i ekonom u internatu u Gornjem Milanovcu. Po službenoj potrebi 1939. godine premešten je u Gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Profesorski ispit položio je 1940. godine. Spasavajući se od ustaškog terora, pobegao je u Srbiju gde je počeo da radi kao profesor u gimnaziji u Požarevcu. Posle rata preselio se u Novi Sad i od 1944. do 1949. godine radio kao profesor u Srednjoj tehničkoj školi, Školi za vaspitače i Industrijsko zanatskoj školi namenjenoj đacima koji su pretrpeli posledice rata. Godine 1949. izabran je za profesora na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu, gde počinje da drži predavanja iz matematike i fizike. Na Mašinski fakultet u Novom Sadu prelazi 1962. godine gde predaje fiziku.

Živojin Ćulum sa kolegama (drugi red, treći s desna)

Jedan je od osnivača Fakulteta tehničkih nauka, prvi koji se u Srbiji bavio istraživanjem na temu solarne energije. Trudio se da popularizuje nauku, a njegovi studenti ga pamte po zanimljivom načinu predavanja. Penzionisan je kao redovni profesor 1981. godine. Predsedavao je u Društvu matematičara, fizičara i astronoma SAPV. Bio je stručni član komisije za ispite iz fizike za nastavnike osnovne škole. Predsednik izvršnog odbora Pokrajinske zajednice za obrazovanje kao i član Sekretarijata odeljenja za prirodne nauke Matice srpske. Bio je dekan Mašinskog fakulteta u Novom Sadu u dva mandata, a direktor zavoda za matematiku i fiziku od 1974. do 1976. godine. Bio je predsednik Saveza udruženja za solarnu energiju Vojvodine, kasnije i Jugoslavije. Objavio je udžbenike, skripte i priručnike iz matematike, fizike i astronomije, solaristike i kosmonautike kao i veliki broj naučnih radova. Napisao je mnogo recenzija za udžbenike i bio mentor kod izrade doktorskih disertacija. Organizovao je kongrese, seminare i savetovanja na kojima je aktivno učestvovao. Dobio je brojna odlikovanja i priznanja. Godine 1961. je u saradnji sa članovima Beogradskog astronomskog društva Ruđer Bošković bio na Hvaru da pomoću odgovarajućih instrumenata prati potpuno pomračenje Sunca. Jedno od najznačajnijih priznanja za rad u Jugoslovenskom komitetu za proslavu petstote godišnjice rođenja Nikole Kopernika je medalja Nikola Kopernik 1473–1973, koju mu je uručio Poljski komitet. Nikada nije doktorirao jer, kako kažu njegove kolege, nije imao pred kim da brani doktorat. Nikada nije vozio automobil.

Profesor Živojin u šetnji sa pitomcima Stefanijuma, 18.02.1941, Sremski Karlovci

Dr Dragutin Stanivuković se seća „Žikine ekspres matematike“ koju je profesor organizovao u večernjim časovima, u želji da pomogne studentima u obnovi znanja iz srednje škole. Na ta predavanja dolazili su i studenti sa drugih fakulteta ne samo sa tehničkih. Imao je bezbroj krilatica kojima bi pomagao studentima na ispitu da se sete određenih izraza ili formula. Da bi ih podsetio na Bojl-Mariotov zakon viknuo bi „Pevaj“ (PV kao pritisak i zapremina). Jednom se tako jedan student zbunio i počeo da peva „Pod Lov-će-nom...“ pa nasmejao i profesora i studente u amfiteatru. Profesor Živojin nije se ljutio za nadimke koje su mu davali studenti, ali jedan ga je ipak nervirao. „Žika delišes“ što znači Žika deli šestice, doduše on se trudio da od studenata izvuče onaj minimum znanja koji se zove „šest“ već u prvom ispitnom roku.

Samostalni pronalazač Veljko Milaković seća se da je profesor Ćulum, iako visokoobrazovan i stručan, bio uvek spreman da pomogne i podrži praktičare i pronalazače.

Mr Miroljub S. Đurić seća se profesorove krilatice o gospođi koja šeta psa Bepu pa mu podvikne „Laj Bapa bre pfuj!“ ne bi li studente podsetio na spektralne serije u fizici – Lajmanovu, Belmerovu, Pašenovu, Braketovu i Pfundovu seriju.

Dr Uranija Kozmidis Lubordić bila je koleginica profesoru Živojinu. Zajedno su bili pozvani da kumuju na jednom venčanju, a ona je bila u problemu s novcem. Profesor je rekao da će obezbediti poklon čiju vrednost će kasnije podeliti i da se ne sekira. Duhovitost Živojina Ćuluma došla je do izražaja. Kao poklon odneli su tri miliona i trista hiljada dinara. Koleginica Uranija čuvši sumu bila je u strahu kako nabaviti toliki novac, a zatim je shvatila, tri miliona bile su tri flaše šampanjca imena „milion“ i uz to trista hiljada dinara.

Profesor Živojin Ćulum davne 1979. godine, kako je pisala „Politika Ekspres“, u jednoj kući u Kaću, nadomak Novog Sada, montirao je prvi solarni kolektor koji je služio za grejanje kao probni uzorak korišćenja sunčeve energije.

Živojin je najviše voleo da uči u dvorištu svoje rodne kuće

Sin profesora Živojina Ćuluma, Slobodan, završio je Medicinski fakultet i za svog oca kaže da je oduvek bio naučnik. Kada je učenje u pitanju, bio je strog i tražio posvećenost, kod džeparca je bio darežljiv. Slobodan je kao mali prisustvovao mnogobrojnim očevim predavanjima koje je držao širom zemlje i koja su bila veoma posećena. Jedna anegdota iz detinjstva govori upravo o Suncu.

„Sećam se kada smo sve troje šetali obalom Dunava. Primetio sam kako lepo crveno sunce zalazi kao da pada u Dunav. Mama se našalila i rekla da ću čuti „buć“ čim dodirne vodu. Tata se okrenuo i mrko pogledao mamu, a zatim je počeo da objašnjava frekvenciju svetlosti i mali deo spektra vidljivosti našem oku. Tada nisam sve shvatao, ali kako sam rastao sve sam pamtio.“

Slobodanov prvi pronalazak vezan je za poboljšanje napona kod TV-prijemnika. Imao je šesnaest godina i nerviralo ga je često prekidanje programa. Pronalazak ipak nije najbolje funkcionisao. Međutim, njegov otac je podržao i unapredio sinovljevu ideju. Zajedno su došli do pronalaska napravivši specijalni trafo sa oko dvadeset izlaza odgovornih za razne napone. Ubrzo su stigla i prva pisma mnogih preduzeća u kojima je tražena licenca. Nakon nekoliko meseci u prodaji su bili i prvi fabrički stabilizatori struje.

Unuka Živojinovog brata, Marina, kaže da je deda Žika Panika, kako ga je zvala, voleo da priča priče iz detinjstva. Živeo je u maloj sremačkoj kući sa ocem Petrom, majkom Danicom, braćom Momčilom i Svetozarom kao i sestrama Zorom i Jelicom.

„I tako nas pet sednemo za sto, a mama Dana iznese veliku drvenu činiju punu kačamaka i mleka i pet drvenih kašika. Počinje takmičenje ko će pre da pojede, pa se u tom takmičenju i potučemo, a zatim od oca dobijemo batina“, govorio je.

Zbog njegove dinamičnosti đaci su ga davne 1946. godine prozvali Žika Atom, seća se njegov đak dr Dragutin M. Zelenović.

„Dragi naš profesore,
Svi mi Vaši đaci i studenti, nosimo u sebi deo Vaše svestrane ličnosti. Nije to samo odnos prema radu i prema čoveku. To je mnogo više. To je jedna životna filozofija koju mi svesno ili nesvesno prenosimo na našu decu. Profesora Ćuluma nisu znali samo profesori, njega su znali i đaci, i studenti, i seljani ove ravne Vojvodine i pamtiće ga veoma dugo. On u stvari i nije otišao, on je tu negde u Ajnštajnovom svetu“, oprostio se od profesora dr Ilija Ćosić, jedan od tvoraca knjige „Živojin Ćulum i Ajnštajnov svet“.

Profesor Živojin Ćulum preminuo je 10. oktobra 1991. godine u Novom Sadu. Sahranjen je 13. oktobra u Aleji zaslužnih građana u tom gradu. Nekoliko godina kasnije, na Tehničkom fakultetu u Novom Sadu, ustanovljen je Memorijalni turnir profesor Živojin Ćulum iz najrazličitijih oblasti fizike, koji se svake godine održava na dan rođenja voljenog profesora. Studentski dom u Novom Sadu na Limanu, jedna ulica na Klisi, kao i ulica u Zemunu nose ime našeg đaka, sugrađanina, prvog visokoobrazovanog Batajničanina Živojina Ćuluma.