Ovo je jedna od priča iz knjige „Škola sa raskršća” autorke Tamare Bokun, u kojoj su sabrana sećanja, događaji i lične sudbine koje su oblikovale prošlost Batajnice. Kroz sudbinu male Katice i njene porodice, autorka dočarava atmosferu ratnih godina, život običnih ljudi i hrabrost batajničkih ilegalaca koji su ostavili dubok trag u istoriji našeg mesta.
Katica je rođena u Zemunskom šoru 1936. godine. Živela je u kući sa roditeljima, sestrom, bratom i tetkom. Početka rata se ne seća – bila je
suviše mala. Na pitanje o školi, samo bi odmahnula rukom uz reči: „Šta sam ja išla u školu, tek dve godine.“ I danas baba Katica sriče dok čita,
ali od čitanja ne odustaje. Svakoga dana voli da pročita novine. Baba i deda su se trudili da Katica i njen brat ni u čemu ne oskudevaju. U ratnim
godinama retko su se mogla videti uredno i lepo obučena deca, ali su Katica i Aca u školu išli uvek doterani. Katicin otac, Stevan Dubajić, bio
je zemljoradnik i batajnički ilegalac. Četiri ulice u našem mestu su se pre rata jednostavno zvale po mestu do kojeg vode. U Zemunskom šoru pored
čika Stevana važni ilegalci bili su i radnik Dušan Subotić, zemljoradnik Žarko Obreški, domaćica Ljubinka Mihajlović, Đoka Barišić, Vlada Bunoš, Ivan Muždalo i Zora Stanković. U Vojačkoj ulici to su bili Bata Grkinić, Laza Kartalija, Steva Opačić, Rada Jovanović, Vlada Zlatanović i Sreta Eglendžija. U Dobanovačkoj ulici isticali su se Vasilije Ranković, Bata Stepanović, šnajder Jozef Zeman, Mika Mihajlović i učiteljica Gina (Mihajlović) Vidaković. Svaki od ovih ključnih ljudi bili su veoma važni za akcije i širenje štampe i obaveštenja, uvek su bili na vezi sa svim ostalim batajničkim ilegalcima. Kada su usledila hapšenja, veoma hrabro su se držali ne odajući drugove. U maju 1941. godine izvedena je jedna njihova veoma važna akcija na pruzi. Dvadeset omladinaca testerama je iseklo bandere i tako prekinulo veze okupatoru. Ova akcija odjeknula je u krugovima neprijatelja i bilo je jasno da u Batajnici postoji snažan pokret. Usledila su hapšenja Stojana Markovića i Sava Mihajlovića, bili su mučeni pa streljani, ali nisu odali nikog. Budući da na ovaj način nisu došli do rezultata, ustaše su počele mobilizaciju meštana u domobrane. Odluka partije je bila da se na poziv ne odazivaju, na dan mobilizacije omladina je pobegla u vinograde, gde je bilo vinogradskih kuća. Međutim, to su primetile novopazovačke Švabe, koji su takođe imali vinograde u blizini.
Jedan od ubačenih omladinaca iz Pazove predlagao je skrivenim ilegalcima da se pridruže partizanima. Tada je Rada Obradović napravio
kobnu grešku, jer je poverovao Petru Kostiću, bratu domobranskog oficira koji ih je ubrzo prijavio ustašama. Uhapšena braća, Slavko i Đoka
Neštinac zajedno sa Radom Obradovićem, mučeni su i streljani u avgustu 1942. godine. Imali su herojsko držanje. Poginuo je tog dana u Batajnici prvi sekretar SKOJ-a, uzorni član partije Radislav Rada Obradović, rođen 1920. godine u zemljoradničkoj porodici. Posle završene naše seoske škole upisao je Zemunsku gimnaziju, koju je 1938. godine završio kao vrlo dobar đak. Za vreme školovanja živeo je kod brata u Zemunu. Upisao
je Medicinski fakultet i stigao do treće godine. Ušao je u partiju sa izgrađenim pogledom na svet beogradskog studenta marksiste. U srcima onih
koji su ga voleli ostala je praznina i tuga. Petar Golubović, koji je takođe bio na spisku, nešto ranije je otišao u partizane zajedno sa bratom Cvejkom, posle ustaške racije u njihovoj kući. Ratko je od Cvejka pred odlazak na Frušku goru dobio adresu Zvonka iz Zagreba, jer je situacija u selu bila sve teža. Uz dozvolu komiteta otišao je u Zagreb kao radnik železnice i tamo pristupio partizanskim organizacijama. Pre odlaska, Ratko je
imao zadatak da predloži nove članove SKOJ-a, te je predložio Smaila, komšiju Stevana Dubajića. Smajo je bio metalski radnik u Ikarusu, vešt
s oružjem, oženjen Ljubicom s kojom je imao ćerku Ljilju. Bio je vredan i nesebičan borac za pravdu radničke klase.
Na katolički Božić 1942. godine, Smail je dobio zadatak da razoruža domaće Švabe iz Pazove, koji su krenuli u lov da se razonode za praznik. U
akciju su uz Smaju krenuli Stevan Dubajić, Rada Vujčić i Žika Ašić. Došlo je do obračuna, a jedan od Švaba prepoznao je Stevana Dubajića. Predosećajući opasnost i neko zlo, Steva i Smail su odlučili da te noći sa ženama odu u Dobanovce. Stevan je decu ostavio kod babe i dede u Banovačkom šoru, a zajedno sa suprugom, Smailom i njegovom porodicom, krenuo u beg.
Situacija je bila napeta. Šestog januara 1943. godine odlučili su da odu dalje, u Šimanovce, gde nije bilo fašista. Krenuli su noću iz Dobanovaca. Stevan i Smail seli su napred, a njihove supruge i mala Ljilja pozadi. Oblaci su se te noći skoro sastavili sa zemljom. Nigde svetla iz okolnih sela, samo se čuo lavež koji je Stevu prevario pa umesto da ide još pravo, skrenuo je levo u Deč. Alarmirana bukom točkova na zaprežnim kolima iz mraka izađe naoružana nemačka straža. Te noći ubijeni su Smail i Steva. Njihove supruge sa malom Ljiljom mahnito su iskočile iz kola, iskoristile zbunjenost neprijatelja i pobegle u noć. Ranom zorom stigle su u Šimanovce, odakle su stupile u Kamenov bataljon i do kraja rata bile
borci. Bio je to treći bataljon Prvog sremskog odreda, kasnije poznatiji po svom komandiru Vladi Obradoviću Kamenu. Malu Ljilju smestile su u
jednu porodicu u Jakovu, a kasnije su je odveli kod babe u Beograd.
Te hladne zime 1943. godine četvoro male dece ostalo je bez očeva. Katicin polazak u školu je bio odložen za neke manje bolne dane, jer je ubrzo
stigla vest o pogibiji njene tetke, bolničarke Natalije. Velik broj omladinaca, pogođen ovom tragedijom, priključio se partizanima. Šestog aprila iste godine formira se nova partijska organizacija. Za sekretara je izabran Nikola Suknjarević Prika, rođen 1919. godine u Golubincima. Nakon očeve smrti, majka ga je dovela u Batajnicu kako bi mu olakšala školovanje.
Među najstarijim ilegalcima, bio je Žarko Obreški, rođen 1891. godine. Iza sebe je već imao jedan rat, bio je uvek redovan na sastancima, čak i na onim teorijskim, ne zaostajući za mladima. Posle napornog rada u polju noću bi dolazio na sastanke. Njegovo prisustvo bilo je podstrek mladima,
a njegova kuća drugo važno stecište komunista. Bio je duhovit, odgovoran, ali i izuzetno hrabar. Nažalost, 23. jula 1943. godine, zajedno sa velikim
brojem sugrađana, uhapšen je u blokadi Batajnice. Nakon mučenja, poslati su u logor na Sajmište, a potom u Aušvic, gde su mnogi od njih streljani.
Posle ubistva zloglasnog ustaše Martina Volfa u Zemunu, koji je vršio teror nad stanovništvom južnog Srema ubijajući i nedužnu decu akcije su postajale sve teže. Borba nije prestajala i pokret u selu dobija sve više pristalica. Poslednja izvedena akcija desila se prvog septembra
1944. godine, kada su minirani delovi pruge i presečeni telefonski kablovi. Posle rata, hrabrim ilegalcima Batajnice, kod železničke stanice
je podignut neobičan spomenik u vidu slomljene bandere, koja simbolizuje prvu i poslednju akciju naših hrabrih meštana. U Zemunu, u dvorištu
Veterinarskog zavoda, podignut je spomenik streljanim ilegalcima, koji su streljani na periferiji Zemuna, u mestu Goveđi brod. Na spomeniku u
centru Batajnice ispisana su imena svih hrabrih Batajničana i Batajničanki koji su izgubili život u Drugom svetskom ratu. Spomenik prikazuje
vojnika od bronze koji u jednoj ruci drži pušku, dok drugom podignutom rukom poziva meštane na ustanak. Ovaj spomenik, delo vajarke Ljubinke
Savić Grasi, uvek je podsećao meštane na Cvejka.
