Iako je Zemun od Batajnice udaljen svega dvanaest kilometara, put do Zemunske gimnazije za đake željne znanja nekada je bio znatno teži i duži. Želja, volja i trud omladine tog vremena da steknu obrazovanje bila je vredna divljenja. U selu su tada živeli tek retki učeni ljudi – šest učitelja sa učiteljskom školom i nekoliko oficira sa vojnom akademijom.
Ratko i Svetislav započeli su svoje obrazovanje daleke 1925. godine, kada su se prvi put sreli sa slovima i brojevima. Ubrzo su im se pridružila i njihovi drugovi Branko i Rada, komšijska deca sa istom žeđu za znanjem. Prva četiri razreda osnovnog obrazovanja, tadašnju malu maturu, završili su u svojoj školi u selu Batajnica. Svetislav i Ratko družili su se od detinjstva, bilo je to još uvek selo u kome su se svi dobro poznavali. Teško je danas zamisliti to vreme kada nije bilo svezaka i knjiga, nije se birala najlepša torba za svog tek stasalog đaka. Postojala je tu i tamo tek poneka knjiga kao važan svedok prosvetiteljstva i jedna tabla sa kredom za početak novog životnog doba. U pohabanim cipelama, nasleđenim od nekog starijeg člana porodice, i u oskudnoj garderobi, Svetislav i Ratko su često trčali ka školi, ostavljajući stado ovaca na livadi i preskačući komšijske ograde. Kod kuće je uvek bilo posla, a u toj visokoj zgradi otkrivali su svet koji je bio drugačiji od njihovog – svet znanja, nauke i velikih umova. Slušali su o ljudima koji su, uz još veća odricanja i trud, sticali obrazovanje i svojim dostignućima menjali tokove istorije, doneli industrijsku revoluciju i oblikovali svet. Odrastali su u siromašnim zemljoradničkim porodicama, u domovima prepunim čeljadi, gde su majke bile pobožne i mudre, a očevi vredni i uporni.
Ratkova braća i sestre nisu dočekali mladost, umirali su još kao mali. Odrastao je uz mlađeg brata Dušana. Iako su obojica su rođeni nejaki, uspeli su da se izbore za život. Svetislav je s druge strane bio deo mnogobrojnije porodice - kuća im je vrvela od dečje graje, četiri brata i dve sestre. Radilo se mnogo, ali bilo je tu mesta i za igru. Jednu malu kotrljajuću spravu, samo je trebalo šutnuti nogom, poput kamenčića na seoskom putu, dok zamišljen gledaš u daljinu. Maštali su tada kako će jednog dana postići nešto veliko, kako će i njihova imena izazivati poštovanje, baš poput onih o kojima su učili u školi. Tabla na kojoj su đaci tog vremena beležili zadatke da kod kuće uče i vežbaju bila je mala da na nju zabeleže neku anegdotu, bilo je veoma teško sačuvati napisan zadatak koji si kod kuće želeo još jednom pogledati. Vrlo često bi se sa te školske sprave obrisalo i ono što je bilo prepisano sa velike školske table. Ponekad bi kiša izbrisala znanje ispisano kredom. Uprkos nedaćama, Ratko i Svetislav su završili malu maturu u vreme kada je to uspevala tek trećina đaka, a samo njih četvoro ili petoro iz generacije postajali bi veliki maturanti.
Do početka Drugog svetskog rata samo je jedan đak iz Batajnice stekao fakultetsku diplomu. Sa dvanaest godina krenuli su Ratko i Svetislav, a nešto kasnije Rada i Branko na put do još većeg znanja, na dalek put do Zemunske gimnazije. Železnica od Novog Sada do Zemuna puštena je u rad davne 1882. godine, ali vrlo malo ljudi moglo je da plati kartu koja je 1934. godine koštala čak pet dinara u jednom pravcu. Radnici su do Zemuna uglavnom pešačili, a konje bi čuvali za važnije poslove. Za većinu đaka putovanje vozom bilo je pravo mučenje. Sve do 1934. godine deca bi kretala u četiri sata, a vraćali bi se vozom koji je u 16 časova išao za Zagreb. Po mraku su odlazila u školu, po tami se vraćala kući. Zimi je bilo najteže, učili bi uz petrolejku, bez posebne sobe, skriveni u ćošku kuhinje, uz peć, upijajući svaku reč iz knjige, željni znanja i puni nade u neka lepša vremena. Od 1935. godine počeli su sa radom lokalni vozovi od Novog Sada ka Zemunu, te je putovanje postalo za nijansu lakše. Đaci bi u školu kretali u šest časova izjutra, a vraćali se vozom koji je iz Zemuna polazio u 13 časova.
U selo je te 1935. godine stigla struja. Školovanje je bilo izuzetno teško, a steći visoko zvanje u to doba bio je podvig. Mnogi su odlazili na zanat po završetku male mature, radeći kao šegrti kod majstora u našem ili okolnim mestima. Ratko, Branko i Rada postali su krajem tridesetih godina dvadesetog veka maturanti Zemunske gimnazije. Svetislav je posle završenog trećeg razreda gimnaziju napustio i otišao na zanat kod jednog majstora u Novi Sad. Na Ratka i grupu đaka Zemunske gimnazije najveći uticaj imao je Jakub Kuburović, student agronomije na Poljoprivrednom fakultetu. Pričao im je o radničkoj klasi kao avangardi. Tih godina svet je opet bio na pragu novog sukoba, Drugog svetskog rata, jednog od najtežih i najtragičnijih u istoriji.
