Prema jednom zemunskom demografu, koji je proučavao raspoloživu istorijsku građu o seobama Srba u vreme Otomanskog carstva, Perići su se zajedno sa Opačićima, Mihajlovićima, Golubovićima, Rašulama i Zarićima selili iz južne Srbije i Makedonije preko Kosova, Crne Gore, Hercegovine i Like odakle su stigli u Batajnicu gde su se nastanili pre više od dvesta pedeset godina. Prva kuća Perića bila je u Dobanovačkoj ulici, jednostavno nazvanoj tako jer je iz te ulice put vodio prema Dobanovcima. U toj prvoj kući porodice Perić rođena su tri brata, Vladimir, Nebojša i Sreta, kao i njihov otac Trifun i deda Milan. Deda Milan je u avgustu 1914. godine mobilisan u austrougarsku vojsku i poslat na ratište u Rusiju gde se sa grupom Srba predao ruskoj vojsci. Jedan ruski vojnik tražio je da pokažu kako se krste, te su izbegli streljanje jer su dokazali da su pravoslavne vere. Deda Milan je u Rusiji ostao dugo, posle Prvog svetskog rata izbila je boljševička revolucija, a on nije imao načina da se javi. Deset godina nije bilo naznaka da je živ. U Batajnicu se vratio peške iz Vladivostoka. Na imanje je ušao kroz baštu, a baba Jelena se onesvestila kada ga je videla. Nikome nije pričao šta mu se dešavalo svih tih godina, ali kažu da je uveravao ukućane i komšije da će Rusi doći i kod nas. Kod kuće je i njega dočekalo iznenađenje. Nije znao da je 1914. godine dobio četvrto dete sina Trifuna, koji je upravo te 1924. godine pošao u školu. Trifun je bio izuzetan đak. Kada je bio četvrti razred, učitelj i sveštenik predložili su roditeljima da on kao i njegov drug Živojin Ćulum nastave školovanje. Živojin je školovanje nastavio, a deda Milan je rečenicom: „Ko će ovce čuvati?“ ugasio svaku nadu za daljim školovanjem svog najmlađeg sina. Posle odsluženja vojnog roka, Trifun se oženio Olgom Bešlić, uz blagoslov njenog oca Stevana. Olga je ponela svoju devojačku spremu koju je sama tkala i vezla i pola jutra zemlje u miraz. Sremci su zemlju koju su udavače donosile u miraz zvali njenom „prćijom“. Pismenost u našoj školi stekli su i roditelji Trifuna i Olge, Milan, Jelena i Stevan. Olgina majka rano je preminula od tuberkuloze. Posle povratka iz Drugog svetskog rata Trifun je dobio ponudu da nastavi život kao vojno lice što je on odbio i odabrao da živi kao seljak i obrađuje svojih osam jutara zemlje. Bilo je to doba teškog rada, velikog siromaštva, ali i školovanja.
Vladimir, Sreta i Nebojša kao deca
Vladimir Perić je bio najstarije dete Trifuna i Olge. Rođen je 1940. godine i u školu na raskršću krenuo je 1947. Bio je veoma uspešan đak i osnovnu školu završio je sa odličnim uspehom 1955. godine. U Sremu je tada bio običaj da porodica školuje najstarije dete, jer porodice nisu mogle da izdrže školovanje sve dece.
U selu se naročito poštovalo zanimanje učitelja, pa je Vlada poželeo da bude učitelj uz blagoslov roditelja. Učiteljska škola bila je u Beogradu, ali da bi se neko upisao morao je da polaže prijemni ispit samo iz pevanja, što je razumljivo ako se zna da učitelj mora lepo da peva svojim malim đacima. Vežbao je pevanje kod učiteljice Gine Vidaković, koja je nekada učila i njegovog oca Trifuna. Naučio je da peva pesmu „Kad su Sremci iz te Fruške gore...“, ali kako ni on kao ni većina Perića, nije imao naročit sluh, pao je na prijemnom ispitu. Vratio se iz Beograda sa suzama u očima. Plakala je i majka Olga, a otac, ne želeći da mu sin ostane bez školovanja, otišao je u Zemun i upisao ga u gimnaziju, za koju tih godina nije bio potreban prijemni. Vladimir je gimnaziju završio sa vrlo dobrim uspehom 1959. godine. Tih godina fizika i hemija su bile vrlo popularne, pa je Vladimir upisao Odsek za fizičku hemiju na Prirodno matematičkom fakultetu. Ipak, fizika mu nije baš dobro išla i nije položio sve ispite za upis u drugu godinu. Tada ga je otac pozvao u štalu da porazgovaraju nasamo. Rezultat tog razgovora bio je da roditelji više ne mogu da snose troškove školovanja i da se vrati na njivu ili nađe neki posao. Vlada je bio nesrećan, ali se ubrzo uz pomoć tetke zaposlio u preduzeću Mostogradnja, gde je radio godinu dana. A onda je on pozvao oca u štalu i predložio mu novi plan: da upiše Poljoprivredni fakultet u Zemunu, smer Tehnologija mesa. Oduvek je Vlada voleo da se bavi mesom, pomagao je majci u kuvanju, a zanimalo ga je i stočarstvo. Ovog puta sa velikim elanom je počeo da studira nešto što voli. Dobijao je samo devetke i desetke, a osmice bi poništavao i taj predmet ponovo polagao. Voleo je da uči čitajući naglas iz knjige pa bi se posle naglas i preslišavao. Zimi je to radio u kuhinji gde je majka kuvala ručak. Jednom ga je pažljivo slušala dok je ponavljao i, kad je pogrešio, prekinula ga je rečima: „Vlado nije tako pogrešio si, pogledaj ponovo knjigu.“
Vladimir, Sreta i Nebojša sa roditeljima Trifunom i Olgom.
Fakultet je uspešno završio u roku i dobio zaposlenje na fakultetu na Katedri za tehnologiju mesa. Za kratko vreme završio je magistarske studije. Magistarski rad kao i doktorat posvetio je roditeljima Trifunu i Olgi. Nakon doktorata izabran je za vanrednog, a nešto kasnije i za redovnog profesora na Poljoprivrednom fakultetu. Bio je veoma posvećen svom profesorskom poslu, pravedan i omiljen među studentima sa kojima je i kasnije održavao kontakt. Mnogi su postali inženjeri zaposleni u stočarskim farmama i industriji mesa i hrane u našoj zemlji. Svojim naučnim radovima, objavljenim u domaćim i stranim stručnim časopisima, dao je značajan doprinos u svojoj oblasti. Voleo je svoju porodicu, rodnu kuću i Batajnicu. Njegova žena Živka takođe je magistar poljoprivrede, sin Miroslav je doktor elektronike, a unuk Lazar diplomirani inženjer elektrotehnike koji se bavi naučnim radom u Švajcarskoj. Unuka Lara student je psihologije u Beogradu. Vladimir je preminuo 2004. godine.
Nebojša Perić rođen je 1943. godine, našu školu upisao je 1950. godine. Nekoliko događaja iz ranog detinjstva ostavili su dubok trag u njegovom odrastanju, školovanju i formiranju ličnosti.
Pre upisa u školu delio je kućne poslove sa starijim i mlađim bratom, a često je čuvao ovce na pašnjacima koji su tada okruživali selo. Ti pašnjaci su bili u zajedničkom vlasništvu svih stanovnika Batajnice, sve dok se nije izvršila njihova parcelizacija. Jednom prilikom, dok je zajedno sa svojim vršnjakom Žikicom čuvao ovce, dogodila se nezgoda. Dok su jeli užinu, ovce su se iskrale i ušle u obližnju njivu sa pšenicom. Užina je obično bila upakovana u novine Politika te je Nebojša naglas čitao tekst iz novina što je čuo deda Steva Rašula pa je tražio od Nebojše da i njemu nešto pročita. Nakon toga je sve izašlo na videlo, decu je izgrdio jer su ovce bile u njegovom žitu. Žikica i Nebojša bili su veoma uplašeni razmišljajući o kazni. Međutim deda Steva je oterao ovce do Nebojšine kuće, nije ga tužio za žito već je rekao njegovim roditeljima: „Znate li vi da ovaj vaš deran zna da čita“ Bio je to znak da obrate pažnju na njegovo obrazovanje koje je tek usledilo.
Pošao je u prvi razred kao već pismeno dete što je u ono vreme bilo izuzetno retko. Učiteljica je bila zatečena ali oduševljena, podsticala ga je da napreduje još više. Nebojša se sa osam godina teško razboleo, batajnički lekar Zvonko Pavelić, koji je bio veoma cenjen kao lekar jer je u ratu podjednako lečio svakog ne gledajući na veru i naciju, uputio je roditelje i dečaka na dalje lečenje u zemunsku bolnicu. Po snežnom vremenu, zaprežnim kolima roditelji su Nebojšu odvezli i ostavili u bolnici. Jedini lek koji je mogao da mu pomogne bio je streptomicin, tada teško dostupan. Njegova majka svakodnevno je nosila mleko i sir svojim kupcima u Beograd, a jedna žena, kojoj je redovno donosila proizvode, imala je lek, donet iz Amerike. Taj lek je spasao Nebojši život. Nakon 21 primljene injekcije bio je izlečen. Majka je iz zahvalnosti naredne godine gospođi koja je pomogla njenom sinu nosila svoje proizvode besplatno. Kontraindikacija leka ostavila je ipak trajno oštećenje sluha, te je Nebojša u školi morao biti izuzetno pažljiv. Razvio je zavidan stepen koncentracije kako bi mogao da čuje predavače. Profesori su to znali i često su na kraju predavanja zamolili Nebojšu da ponovi lekciju. Njegovo ponavljanje je uvek bilo jasno, precizno i upečatljivo, a često bi „pala“ i neka petica. Nebojša je gotovo bez učenja kod kuće bio odličan đak.
Osnovnu školu završio je 1958. godine kao veoma uspešan đak. Svima je bilo jasno da će nastaviti dalje školovanje, upisao je Zemunsku gimnaziju gde je nastavio po svome – usresređen i pažljiv, s lakoćom je dobijao odlične ocene. Bio je među onim đacima koji nisu prolazili nezapaženo. Nastavnici su ga rado prozivali da ponovi lekciju, jer bi to učinio jasno, sabrano i tačno. Profesorka matematike Dragica Zimonja, negovala je kod svojih učenika čestitost i zajedništvo i osećaj za pravdu. Jednom se jedan Miroslav, zvani Mirče, pravdao nešto pa je rekao: „Časna reč profesorka!“ Na to je profesorka Dragica uzvratila: „Mirče svaka reč mora biti časna!“ Za Nebojšu su te gimnazijske godine značile ono staro: „Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba!“ U odeljenju je bio jedini đak seljačkog porekla, što je u to vreme nosilo sa sobom i određeni teret. Prvu peticu zaradio je sasvim slučajno kada ga je profesorka istorije prozvala da ponovi predavanje. Bila je iznenađena jer je sve zapamtio i pitala ga je za ime. Kada je čula njegovo prezime pitala je: „Da nisi ti brat onog Vladimira Perića iz četvrtog razreda?“ Kada je potvrdio da jeste, rekla je: „Ako budeš đak kao Vlada biće od tebe nešto!“
Vladimir je naročito voleo istoriju i poštovao profesorku koja je preživela rat i to u koncentracionom logoru Aušvic. Đački rastanak je Nebojši i drugovima iz odeljenja veoma teško pao. Posle završene Zemunske gimnazije trebalo je odabrati fakultet. Većina njegovih drugara upisuje Medicinski fakultet što Nebojša nije voleo jer nije podnosio injekcije još od svoje bolesti u detinjstvu. Upisao je Građevinski fakultet u Beogradu, jer u Sremu se više cenilo zanatsko zanimanje od prava, filozofije ili drugih društvenih fakulteta. Odabrao je Odsek hidrotehnike zato što je voleo Dunav, zato što se divio branama i hidrocentralama i što je želeo kupatilo. U Batajnici tada još nije bilo vodovoda, podzemne vode bile su na pola metra od terena i voda je često plavila useve. Želeo je da gradi sisteme koji ljude štite od poplava kao i sisteme navodnjavanja jer bi suša često obezvredila useve vrednih poljoprivrednika. Šezdesete godine bile su godine intenzivnog razvoja bivše Jugoslavije, a stručnjaci hidrotehničke struke bili su cenjeni i veoma traženi. Gradile su se brane, hidrocentrale Đerdap na Dunavu i Perućac na Drini, sistemi odbrane od poplava, izgradnja vodovoda za naselja i gradove. Nebojša je po završetku studija prihvatio ponudu velikog preduzeća PKB i počeo da radi u radnoj organizaciji Inženjering kao projektant. Radio je na projektima odvodnjavanja poljoprivrednih površina, projektima odbrane od poplava kao i vodosnabdevanja farmi i naselja. Takođe, bavio se projektima za fertirigaciju, kao i projektima zaštite priobalja Dunava zbog uticaja uspora izazvanih izgradnjom hidrocentrale Đerdap. Za veoma kratko vreme radio je na mnogo različitih projekata i stekao dragocena iskustva iz oblasti hidrotehnike. Godine 1971. prelazi u Pančevo i karijeru nastavlja u Zavodu za društveno i prostorno planiranje opštine Pančevo. Radio je na poslovima urbanističkog planiranja za grad Pančevo, iz oblasti geologije, hidrogeologije, vodovoda, kišne i fekalne kanalizacije hidrologije i meloracije. Od 1983. godine radio je kao načelnik za stambeno komunalne poslove opštine Pančevo. Od 1985. godine stiče iskustva odgovornog izvođača radova u RO Operativa radio je na izgradnji vodovodne i kanalizacione mreže u Pančevu, Zrenjaninu, Somboru i Dubrovniku. Početkom 1990. godine osniva privatno preduzeće „FINNET inženjering“ sa osnovnom delatnošću projektovanje i izvođenje hidrotehničkih instalacija. 1993. godine proširuje proizvodne kapacitete sa vlasnicima dve manje izvođačke radnje. Ovo udruženje se pokazalo uspešno, a preduzeće sve naprednije i veće, najveće tog tipa u Banatu. Projektovali su i izvodili hidrotehničke instalacije u Pančevu, Vršcu, Beloj Crkvi, Kovinu, Zrenjaninu, Novim Banovcima, Šapcu, Požarevcu, Melencima i drugim mestima. Preduzeće „FINNET inženjering“ i dalje uspešno posluje. Nebojšina supruga Tamara takođe je bila građevinski inženjer. Sin Nenad je diplomirani inženjer geodezije, a sin Filip diplomirani ekonomista. Obojica su uspešni pančevački privrednici. Nebojša, sada penzioner, uživa u uspesima svoje dece i unuka, Milice koja je master prava, Vuka diplomiranog inženjera građevine, dejkine naslednice Katarine diplomiranog inženjera građevine hidrotehničkog smera, Matije studenta geodezije i najmlađeg Vladimira učenika gimnazije. Svakog petka ih okupi kod sebe na tradicionalnoj večeri za dejkine palačinke.
Sreta Perić je rođen 1946. godine kao najmlađe dete Olge i Trifuna. Osnovnu školu u Batajnici pohađao je od 1953. do 1961. godine. Detinjstvo je provodio kao mezimac roditelja, ali je prošao sve vaspitne i radne torture kao i njegova starija braća. Kada je Sreta završavao osnovnu školu, već je bilo jasno da će porodica Perić iz Dobanovačkog šora ostati bez zemljoradnika. Roditelji su smatrali da nije pošteno da Sreta, najsitniji među njima, jedini ostane na zemlji. Mimo ustaljenog i nepisanog pravila vezanog za broj školaraca koje može da izdrži jedna sremačka porodica, i najmlađeg sina poslali su na dalje školovanje. Gimnazija je zahtevala studiranje što dugo traje, pa je Sreta pošao u ekonomsku školu u Zemunu kako bi što pre došao do svog hleba. Međutim, Sretine ambicije su bile znatno veće. U propisanom roku završio je Ekonomski fakultet u Beogradu. Imao je sreću da je njegova generacija bila veoma uspešna i stekao je mnogo prijatelja među diplomiranim ekonomistima što mu je značilo u karijeri. Odmah po završetku fakulteta zaposlio se kao mlađi referent u preduzeću Navip u Zemunu. Kada je primio prvu platu, vraćajući se kući, kupio je jednu veknu hleba i rekao roditeljima: „Ne brinite više od sad vas ja hlebom hranim!“ Uvek je bio duhovit, omiljen u društvu i među prijateljima i rođacima. Vodio je računa o svakom i bio zainteresovan da prati njihova interesovanja i položaj u društvu. Zemunski kej bilo mu je omiljeno mesto okupljanja, a poznavali su ga gotovo svi Zemunci. Karijera diplomiranog ekonomiste bila je veoma uspešna. Nekoliko godina bio je službenik u Ministarstvu za privredu SFRJ, pa načelnik za privredu opštine Zemun, odakle odlazi na mesto komercijalnog direktora farmaceutske kompanije Galenika. Bio je bliski saradnik Panića, vlasnika Galenike i predsednika vlade Srbije devedesetih godina. Budući da je bio na važnim položajima bio je u mogućnosti da pomogne mnogim Batajničanima kao i bližim i daljim rođacima da dođu do posla. Penzionerske dane provodio je na zemunskom keju. Bio je oženjen Milkom, takođe ekonomistom, sa kojom je dobio sina Branislava diplomiranog ekonomistu i ćerku Sonju fizioterapeutkinju. Milka je rano preminula, pa je Sreta bio samohrani roditelj, više se nije ženio. Sreta je preminuo 2022. godine bio je veoma ponosni deda petoro unučadi: Ane danas studenta ekonomije, Ive studenta FON-a, Milice, Maše i Alekse koji su đaci osnovne škole.
Trifun Perić je u svom seoskom odelu odlazio na roditeljske sastanke u Zemunskoj gimnaziji i Ekonomskoj školi, šepureći se izlazio je iz njih, ponosan na uspehe svoje dece. Bio je jedno vreme i član školskog odbora u našoj školi, stariji meštani kažu da je to bio jedan neobičan, učtiv, drugačiji seljak. Deda Trifun, zvani Triva već dugo, kako Đoletova pesma kaže, ore nebeske njive, ali ako „pogledi odgore“ na sve svoje naslednike i njihove uspehe verujem da mu se brk smeši jer „imao se rašta i roditi“ pripovedao je veliki Njegoš.
Perići na promociji knjige
