Iz naraštaja u naraštaj prenose se u Dalmatinskoj zagori zvuci stare ojkavice. Ojkaču izvode pevači (muški ili ženski) koristeći različite tehnike potresanja glasa posebnim načinom pevanja “iz grla". Pesma traje koliko i dah glavnog pevača. Stihovi pokrivaju različite teme, od ljubavne, geografske, religiozne do trenutne društvene tematike. Ojkanje, ganga i rera su se očuvali prvenstveno zahvaljujući organizovanim grupama lokalnih entuzijasta koji nastavljaju da prenose veštinu i znanje mlađim generacijima.
Za Cetinsku krajinu karakteristično je dvoglasno pevanje, tzv. rera. Rera se izvodi punim glasom: jedan pevač vodi pesmu dok ga drugi prate ili reraju. U kratku rimu, najčešće dvostih, stane jasna poruka, bila ona upućena dragome, dragoj, svekrvi....:
U mog lole livade na glasu,
tri je ovce za uru popasu.
Moj se dragi fali da imade,
kad na pivcu goni u mlincu.
Svekrvice našla sam ti zgodu,
dubok bunar i studenu vodu.
Oj ljubavi dosta li si gorka
na rastanku divojke i momka.
Curo mala nek ti je u glavi,
nikad momku prva se ne javi.
Moj dragane cvitiću na vodi
poljubi me, srcu mi ugodi.
U Batajnici kao delu južnog Srema, Sremske bećarce čuvaju Sremci od zaborava a dalmatinci Ojkaču kojom su obogatili folklor Batajnice. Velika je sličnost u formi (dvostihu) i jedne i druge kulturne nematerijalne baštine. Ipak za dublje analize sličnosti i različitosti sud bi trebalo da daju etnolozi i etnomuzikolozi.
