Najbolja tekovina bivše države Federativne Narodne Republike Jugoslavije kasnije SFR Jugoslavije svakako je bila radna akcije. Prva omladinska radna akcija bila je izgradnja pruge Brčko-Banovići 1946. godine. Usledile su mnoge važne akcije na kojima su vredni brigadiri obnavljali porušene objekte, mostove, pruge, fabrike, gradili naselja i hidroelektrane. Na radnim akcijama nastajala su nova prijateljstva, rađale se ljubavi i građena je država. Nema mesta u staroj Jugoslaviji u kojem nije održana barem neka omladinska radna akcija. Na radnim akcijama učesnici su ustajali vrlo rano i radili teške poslove, da bi uveče bilo druženje uz logorsku vatru, priče, šale, a vrlo često učili su neke nove veštine i išli na različite kurseve. Šezdesetih godina prošlog veka, u našem mestu, održane su dve velike akcije koje su okupile meštane svih uzrasta – đake rođene 1945/46. godine, radnike, studente i sve ljude dobre volje. Prva akcija bila je izgradnja puta do Dunava, koji je godinama kasnije postao tradicionalna šetnja svih đaka završnog razreda naše škole. Druga velika akcija bila je izgradnja biciklističkog nasipa od Batajnice do Banovaca, dugog oko pet kilometara. Za vreme te akcije meštani su prvi put videli mali traktor, nalik na gusenicu, koji je nabijao šljunak. Staza je bila uska, dvoje biciklista nisu mogli da se mimoiđu, već je jedan uvek morao sačekati drugog da prođe. Ali, bez obzira na to, bila je to veoma važna staza za meštane Batajnice i Banovaca.
Pre nego što su radne akcije postale uobičajene, u našem mestu se vodilo računa da svaka porodica pošalje po jednog člana porodice da učestvuje u izgradnji nečega korisnog za život u selu. Tako je Obradova mama bila među radnicima koji su kopali kanale za odvodnjavanje u Šangaju. Kasnije je naš nekadašnji đak Obrad, kada je već bio student, odlučio da sa svojim drugarima Jovanom i Mirkom napravi pešačku stazu pored puta u Šangaju. Pre toga, prolazak tim putem bila je prava muka – kada bi pala kiša, blato bi onemogućilo kretanje, a saobraćaj bio opasan. Stariji sugrađani nisu mogli da se dogovore sa koje strane ulice treba da prođe staza, te su odluku o tome doneli đaci i omladinci. Zamolili su Mileta Obreškog da im obezbedi šljunak, cement i daske za šalovanje, a onda su momci iz kraja udruženima snagama prvo šalovali, zatim izgradili stazu koja i danas postoji. Bile su to godine kada su komšije i rođaci jedni drugima pomagali kroz mobe. Zajednički su gradili kuće, pomoćne objekte, brali kukuruz, skupljali letinu. Mobe su se uzvraćale, a mladi učili veštine koje možda nikad kasnije nisu koristili, ali bilo je važno pomoći, naučiti i znati.
